TESTAMENT
Prvo su bili papiri o bakinom vlasništvu nad stanom. A sledeći papir je bio testament kojim baka ostavlja stan njemu…
Nismo se tako dogovorili – grubo je izgovorio Dejan.
Podbuli, s poluosmehom na usnama – bolje bi taj osmeh opisale reči iskežen – čovečuljak, lagano se ljuljajući na nogama, izgovori: Nismo, pa eto, ako hoćeš plati šest meseci unapred, ako nećeš, neću ti izdati stan.
Dejan se okrenuo ka ulici, pokušavajući sam sebe da smiri, da ne plane, da ne kaže ovom poluidiotu šta misli o njemu. A zna da ne sme. Ovaj stan, iako nije stan – već stan u dvorišnoj kućici je upravo onaj stan u koji mora da se useli. I ovo dvorište je to dvorište. Morao se obuzdati i pristati na sve. Pretpostavljao je da će se čovečuljak ovako ponašati. Njegov plan je bio da se useli, a onda će da se upusti u borbu s čovečuljkom. Namerno je dogovorio ovaj susret za plaćanje i pruzimanje ključeva u kasno predvečerje, da ga niko iz dvorišta ne vidi. Doduše jedino je Marina mogla da ga prepozna, ali nije bio siguran da li je ona ponovo tu. Poslednji put su se videli pre dvadeset godina ili više i to na kafi. Misli da u to vreme nije ni živela ovde.
Udahnuo je, okrenuo se prema čovečuljku i potpuno mu se uvukao u pogled. Ovaj je počeo još više da se ljuljuška, naježio se, skrenuo pogled i počeo da negoduje: šta me tako gledaš. Ovo je moje, mogu bre da radim s tim šta hoću. Mogu da tražim i više para. Misliš da ćeš da me uplašiš s tim pogledom!?
A Dejan je video da se ovaj i jeste uplašio, pa je još malo ćutao i onda je rekao: Tvoje je. Na te reči čovečuljak napravi sitan korak unazad.
Važi! Platiću ti šest meseci unapred, ali dajem ti pare, daješ mi ključ i sledeći put dolaziš za šest meseci. Obavezno me pozovi par dana ranije. Hoću da mi se potpišeš na priznanici da si uzeo novac.
A jel` sad ti meni ne veruješ?! – čovečuljak se sad uspravio, podigao na prste pokazujući da je on uvređen, ali cela ta njegova poza je bila samo smešna. Tužno smešna.
Dejan je izvadio priznanice, koverat i seo za stol. Svojim čvrstim, urednim rukopisom ispisao je cifru, za koje vreme je dao kiriju i potpisao. Čovečuljak se vratio do stola, teškom se mukom uglavio u stolicu, uzeo priznanicu, proučavao je sve sričući usnama slova. Onda je prebrojao novac. Potpisao se, a rukopis mu je bio skroz nov, nekorišćen. Dejan je samo pomislio: mogao sam se kladiti da će biti takav.
Sve su razmenili – ključeve, novac, neprijateljstvo i razišli se.
Dejan ga je ispratio pogledom do kapije, a onda pogledom prelazio po dvorištu. Kroz tu gustu mračnu boju novembarskog popodneva prigušeno su svetleli prozori na ostalim stanovima. Velika mračna senka vezana za tlo u sredini dvorišta, povremeno bi zašuštala, sve njišući se. Dejan je znao da je to jedan prelepi orah, koji od proleća do jeseni pravi hlad u dvorištu. Znao je i da česma pored kapije još uvek radi, samo se pitao da li je voda iz nje i dalje onako hladna i slatka da ti zubi trnu kad je piješ, a pije ti se sve više i više. Evo oseća je u ustima.
Lagano je ušao u stan i ponovo ga razgledao. U prizemlju dnevna soba, kuhinja i kupatilo, a na spratu dve male sobe s krovnim prozorima. Ležiš u krevetu i gledaš zvezde. Nije skoro pogledao u nebo. Više mu ne treba. Raspremio je torbu koju je doneo sa sobom, popeo se u sobu i legao. Znao je da neće zaspati, odavno nije spavao noću više od par sati, ali eto ležao je i gledao u mračno nebo.
Morao je da se vrati ovde.
Ovo je bio stan njegove bake. On je tu živeo sve dok nije završio pilotsku akademiju. Kad je ostvario svoj san i počeo da leti, više nije imao dom. Poslednji dom mu je bio ovde. Letenje i život u pokret su ga potpuno obuzeli i retko je dolazio da poseti baku. Baka je ubrzo umrla. Seća se koliko ga je saznanje da ona više nije fizički negde prisutna i da se ne moli za njega, slomilo. A ipak nije došao na sahranu, bio je negde na istoku i leteo je za kompaniju koja nije dozvoljavala nikakve promene u posadi, izuzev kad neko završi u bolnici. A on je bio slomljen iznutra i to se nigde spolja nije videlo.
Stan je dugo bio prazan, a prepredeni čovečuljak je kupio stan levo od bakinog i ubrzo se uselio i u bakin. A onda je počeo da ga izdaje. E sad će ta prevara da se završi.
Ujutru nebo je i dalje bilo tamno, gusto, ali on se osećao radosno, iskričavo. Pokucao je na vrata pored svojih. Kad je čuo kako iza vrata, duboki, promukli glas viče – Idem znao je ko će otvoriti vrata. Žena crvene kose, podignute u punđu Još uvek zgodna, bujna, jedino je lice pokazivalo starost, ali na tom licu oči su sijale lepše nego kod nekih mnogo mlađih žena. Marina. Stala je, osmotrila ga, razvukla usta u osmeh i time ispravila bore na licu.
Dejane, Dejane, jao, kako divno! Uđi, brzo!
Zakoračio je u tu poznatu prostoriju i opet mu se vratilo sećanje – kako je dolazio i sedeo na njenom krevetu i slušao ploče koje mu je Marina preporučila. Razvila mu je odličan muzički ukus.
Marina je sad bila žena od preko šezdest godina, ali se na njoj još uvek videlo da je bila lepotica. I dalje je bila čvrsta, bujna i nasmejana. Gledala ga je u oči, ćutala i lagano kimala glavom.
Tu sam. Iznajmio sam stan od čovečuljka. Moram biti ovde i krećem u postupak dokazivanja vlasništva, ali bar neću imati obavezu izbacivanja nekog iz stana, kad sam ja u njemu.
Platio si zakup za vlastiti stan? Pa to nije normalno.
Marina, ništa ovo nije normalno, ali bar sam tu.
Kako ćeš se navići da živiš u jednom ovakvom zajedničkom dvorištu, nakon života po ko zna kakvim prekrasnim mestima na kojima si živeo.
Eh, mesta jesu bila prekrasna i gradovi su bili zanimljivi, ali nigde nije kao u Beogradu. Sad sam u penziji i planiram da uživam, a najlepše uspomene me vežu za ovo dvorište. Jedva čekam da prolista orah i da se smestim ispod njega. Kupiću ljuljšku, postaviću stolić i ispijaćemo kafu i komentarisati prolaznike.
Hahaha, kako idilično to zvuči – smejala se Marina. Neka, neka, volim što si tu.
Kad se nasmejala, opet se vratio u detinjstvo. On šutira loptu i udara u kapiju, a ona sedi s bakom, lakira nokte i priča o nekom svom momku. I smeje se, uvek se smeje.
Ili leto je, vrućina treperi, sve je usporeno, on ima 16 godina i sav je neraspoložen i sve mu je bezveze, po ceo dan leži u krevetu gleda u nebo i sluša muziku. Baka postavlja ručak i šalje ga da pozove Marinu da ruča s njima. On kao puž vukući noge ide, jer iako neće, baku mora da posluša, nikad nije uspeo da skupi hrabrosti da je odbije, da negoduje, gunđa potiho, to da, ali otvoreno da neće, ne to nikako. Ulazi kod Marine baš u trenutku kad ona izlazi iz kupatila, kose umotane u peškir i obučena u tanki rastvoreni bade mantil. Seća se kako staje zamrznut u trenutku u kojem vidi njenu glatku belu kožu, blago podignute oble grudi koje su ukrašene tamnim velikim bradavicama. Zauvek mu se ta slika urezuje. Marina iznenađena njegovim ulaskom, zateže bade mantil i vikne – nemoj tako da ulaziš! On stoji i ne može da se seti zašto je došao, rastapa se od vrućine, rastapa se od onog što je video i negde iz nekog dela mozga izvlači – Izvini, neću više nikada, baka te zove na ručak. Okreće se i istrčava. Seća se da je jedva pojeo taj ručak i da je Marinu dugo izbegavao i nije mogao da je pogleda u oči. A na mnogim ženama je kasnije tražio tu boju puti, tu kožu koja deluje kao bež svila s dve tamne mrlje.
Dejane, šta si se isključio? Gde si?
U jednom letnjem popodnevu. Zauvek urezanom trenutku u meni. – reče s mangupskim osmehom na usnama.
Ahahahah, kako si bio izgubljen posle tog dana. Trebala sam biti pažljivija, uvek si ulazio bez kucanja. Ali bila sam mlada, navikla da sam sama, sva sigurna u sebe u svoje telo, osećala sam se odlično u svojoj koži. Naravno, imala sam 25 godina i trebalo je tako da se osećam.
Eh, Marina verujem da se ti ni sada ne osećaš loše u svojoj koži.
Tačno, ali sad se ne osećam loše u svojoj koži zbog toga kakva sam iznutra, tad sam, veruj mi, osećala se odlično upravo zbog svoje kože.
Ućutali su. Oboje su se okrenuli prema pozoru i pogledali u dvorište. Jutarnje sunce se konačno pojavilo i iskrilo, stidljivo, kroz novembarske oblake. Dvorište je delovalo je kao mala dolina okružena velikim planinama betona – zgradama koje su ga okruživale, a koje nekada nisu bile tu. Beton je definitivno rastao i preuzimao ovu mirnu gradsku četvrt. Dejan je konačno osetio potpuni mir u sebi, baš mu je trebala ova oaza usred grada, njegovog rodnog grada u kojem toliko dugo nije bio. Ovo dvorište s dušom, zajedničko dvorište – u kojem je morao živeti povezan s ostalima i nije se mogao potpuno izolovati.
Dejane, lepo je, iako je skroz golo, zar ne? Progovori Marina. Znaš i meni je nedostajalo ovo dvorište dok sam živela s Markom. Kad sam se vratila pre nekih sedam godina, uz svu tugu koja me je lomila jer je Marko otišao na neko, kažu bolje mesto, iako ja mislim da njemu bez mene nema boljeg mesta, ponovo sam počela da se osećam živom. Isto sam stigla u nekom novembru i zima je gušila boje, mrak je vladao i sve je bilo pusto, a mene je moja tuga stiskala. Polako kako je zima, usporeno doduše, odlazila, tako se od mene tuga odlepljivala. Proleće je unelo živost i u dvorište i u mene. Dobro je što si došao u ovom trenutku.
Ćutao je i slušao je. Nije znao da je prošla kroz to, nije uopšte znao šta se s njom dešavalo. Ali uvek je za nju znao da će nekog voleti skroz, ludo, potpuno i zauvek. Eto i samo smrt je mogla da je razdvoji, fizički razdvoji od njenog muškarca.
Marina, imati ćemo mi mnogo vremena da ispričamo sve naše priče. Važi? Na onoj ljuljaški što ću je postaviti.
Osmehnula se onako skroz i odjednom ustala – he,j pa ja imam nešto za tebe, sad sam se setila.
Imaš nešto za mene? – pa ti nisi znala da sam se ja vratio.
Ne, odavno imam nešto za tebe. Nekad davno baka Natalija mi je ostavila neku fasciklu da je čuvam i ja sam tu fasciklu vukla sa sobom gde god smo Marko i ja bili. Vukla sam jednu kutiju sa mojim uspomenama i tu je bila njena fascikla. Nisam je otvarala. Kad sam se ovde vratila, nakon nekog vremena počela sam da otvarama spremišta mojih uspomena. Tako sam naišla i na fasciklu. Idem da je donesem.
Šta je u fascikli?
Ne znam. Baka je rekla da je čuvam, da je za tebe i jednom kad ti budeš došao da ti je dam. A ti i ja se više nismo videli, sreli. Nije nam se dalo.
Marina je donela fasciklu. Dejan je lagano otvorio, miris starog papira ispuni prostor. Prvo su bili papiri o bakinom vlasništvu nad stanom. A sledeći papir je bio testament kojim baka ostavlja stan njemu. Testament uredno potpisan i overen pred sudom. On o tome nije ništa znao. Niko o tome nije ništa znao. O kakvo fantastično rešenje!
Počeo je da se smeje, onako glasno, skoro histerično. Marina se uozbiljila, prekrila rukom usta, kao da želi da se zaustavi da ne izgovori nešto neprimereno situaciji.
Marina, baka mi je ostavila stan, ovo je testament, zvanično overen. Bože, to je uradila onih godina kad ni ja ni moji nismo nalazili vremena da je posetimo, kad nam je Beograd bio dalek, udaljen deo planete, nikad usput.
U tom trenutku se sunce u punom sjaju, probilo kroz oblake i kroz prozor obasjalo sobu, zraci su osvetlili stakliće okačene na prozoru, a oni su oboje u istom trenutku izgovorili:
Hvala ti bako Natalija!