NEOBIČNI ČOVEK
Švajcarski oficir Nikola Doksat de Morez bio je obnovitelj tvrđave na Kalemegdanu i prvi beogradski urbanista.
Nikola Doksat de Morez podelio je Beograd na četiri zone, a glavni posao bila mu je Kalemegdanska tvrđava. Nju je, kao vrhunac ondašnje graditeljske veštine, podizao trinaest godina. Kao amanet ostavio ju je Beograđanima, koji je s reke, dok se stapa sa zlatastim sjajem zvonika Saborne crkve, vide kao čarobni kovčeg skrivenih poruka.
Nikola Doksat de Morez (1682—1738), oficir i graditelj utvrda. Kao vojni inženjer najpre je radio za holandske provincije. U austrijsku službu stupio je 1712. Istakao se pod opsadom Temišvara 1716, kada je bio i ranjen. Pod zapovedništvom Eugena Savojskog, koji ga je naročito uvažavao, učestvovao je u bitkama kod Petrovaradina i Beograda. Najvažnije fortifikacijske objekte, uključujući i beogradsku tvrđavu, projektovao je 1709—1712. godine. U Beogradu je imao čin pukovnika, vodio poslove carske inžinjerije, a ugušio je i pobunu sremskih seljaka. U čin general-majora proizveden je 1732, mada se navodi da je unapređen tek 1737. godine.
Dobošar je završio najavu danse macabre (mrtvački ples). General Nikola Doksat de Morez zakoračio je ka stratištu. Verni kamerdiner stavio mu je crni povez preko očiju. Nije imao hrabrosti da gleda kako dželat triput zamahuje velikom sabljom i odrubljuje glavu njegovom gospodaru, slavnom fortifikatoru, koji je, beleže letopisi, „nacrtao“ evropski Beograd. Onaj otmeni, barokni. A sve će, voljom Osmanlija, posle 1739. biti razrušeno — u nepovrat!
Građa je danima šajkama bila prevožena u Zemun. Knjiženje ovog čina, istorije radi, bilo je povereno mladom profesoru, Ukrajincu Manuilu (Mihailu) Kozačinskom (1699—1755), piscu prve drame u Srba.
Šta je bio zločin generala De Moreza?
Krivice nije bilo, intrige jeste. Ona je bila delo generala Fon Zekendorfa (Friedrich Heinrich von Seckendorff, 1673—1763), nesposobnog vojnog zapovednika Srbije koji je krivicu za poraze stavio na raboš De Moreza, inženjera i diplomate u mundiru. Sa šest hiljada iscrpljenih vojnika, po nekima jedva 2.500, pod pretnjom 60.000, ili čak 80.000 ljutih Osmanlija, general je odlučio da Turcima prepusti Niš. Nije bilo vojničkog rezona — za odbranu.
Na dan 18. oktobra 1737. napustio je Niš predavši ga Ali-paši.
Time je sebi potpisao smrtnu kaznu. Carska kancelarija i Karlo VI bili su nepopustljivi:
Fon Zekendorf je smenjen, De Morez pogubljen. I to na mestu odakle se s Kalemegdana pruža najlepši vidik. Otprilike, gde je danas hotel „Palas“.
Koje su zasluge ovog neobičnog čoveka, Švajcarca rođenjem, koji je igrom sudbine dobio generalske insignije Austrijske carevine? Kad ga je karijera dovela u Beograd, on je, zadatkom službe, postao urbanista. Podelio je Beograd na četiri zone, a glavni posao bila mu je tvrđava na Kalemegdanu. Nju je, kao vrhunac ondašnje graditeljske veštine, podizao trinaest godina.
Kao amanet ostavio ju je Beograđanima, koji je s reke, dok se stapa sa zlatastim sjajem zvonika Saborne crkve, vide kao čarobni kovčeg skrivenih poruka. Jedna je, zasigurno, Rimski bunar „sa 212 stepenika koji se kroz stenu spuštaju do njegovog dna“. I, svakako, ona što se iskazuje u pravilnom presecanju ulica u srcu današnjeg velegrada.
Kad je glavu položio na šafot, general De Morez je imao 56 godina. Tek je minuo sedmi sat tog 20. marta 1738. kada je krv poškropila stratište. To je ona boja purpura što je vidimo u suton negde iznad Velikog ratnog ostrva. Boja velikog podsećanja na karijatidnu figuru, deo nevidljive kameje u našim srcima.
Preuzeto iz knjige „Kalemegdanske senke“
Autor: Bašta Balkana