BEZ BOGA NI PREKO PRAGA
I zaista, kad poslušaše Hristove reči, „uhvatiše veliko mnoštvo riba, te im se mreža poče cepati…
Čudo o kojem govori sveti jevanđelist Luka (Lk. 5, 1-11) potvrđuje Hristove reči. „Učitelju, svu noć smo se trudili, i ništa ne uhvatismo“, (Lk. 5, 5) jadaju se siromašni ribari Hristu kada im On zapovijedi da izvezu čamac na dubinu i bace mreže na lov. (Lk. 5, 4)
On ih je bio zatekao gde ispiraju mreže. (Lk. 5, 2) Od čega? Od mulja i travuljine i morske gamadi svakojake.
I zaista, kad poslušaše Gospoda, „uhvatiše veliko mnoštvo riba, te im se mreža poče cepati. I dadoše znak društvu koje bješe na drugoj lađi da dođu da im pomognu; i dođoše, i napuniše obje lađe tako da se one potapahu“. (Lk. 5, 6-7)
„To je slika svakog truda bez Božije pomoći i truda s Božijom pomoći. Dok se neki čovek trudi i, jedino svojim silama, hoće nešto da postigne, sve mu iz ruku ispada; kada se k njemu približi Gospod – odmah potekne dobro za dobrom“, uči nas sveti Teofan Zatvornik, naglašvajući da se to jednako odnosi na duhovne i na ovozemaljske relacije. „Neko se muči trudi, a uspeh izostaje. Ali kada siđe blagoslov Božiji, iznenada sve polazi za rukom. Oni koji paze na sebe i na puteve života, iz iskustva znaju te istine“, veli ovaj sveti otac.
I naš narod kaže: „Bog i sreća“, izjednačavajući ih. Bez Boga, nema sreće.
Vidimo oko sebe – a nije nikakva muka naći – ljudi koji se rastrgoše jureći od „jutra do sutra“, radeći i pribirajući pa kad bi se po njihovom trudu merilo, nigde im kraja ne bi bilo. A nije tako. Uvek se desi nešto što sav njihov trud i znoj u ništa pretvori. Kao kad čovek plasti seno, znojeći se na vrelini letnjoj, a taman posao da završi, koliko još koji naviljak na vrh da nabaci, a ono se seno nakrivi i polako, i neumitno, na jednu se stranu izvrne.
„Blagoslov Gospodnji obogaćuje bez muke“, (PrS.10, 22) uči nas Premudri Solomon. Uzalud se čovek trudi i upinje, svoj život troši i ruši, a tuđe živote zagorčava, ako mu Bog ne pomogne, neće daleko stići. „Ako Gospod neće graditi doma, uzalud se muče koji ga grade – veli nam sveti psalmopjevac. Ako neće Gospod čuvati grada, uzalud ne spava stražar“. (Ps. 127, 1). Pa nam se prorok Božiji obraća direktno – licem u lice – veleći nam da bez Boga i Božijeg blagoslova uzalud ranimo, dockan ležemo, jedemo hleb svoj umorni (Ps. 127, 2) i preumorni te ni san na svoje opterećeno telo i rastrzanu dušu prizvati ne možemo. Na ovu mudru prorokovu reč dodaje naš Vladika Nikolaj, ono što bi svako od nas trebalo da znade, da „ako zidari zidaju u ime Boga, sazidaće palatu, ma njihove ruke bile slabašne i građa oskudna. Ako li pak zidari zidaju u ime svoje, a nasuprot Boga, njihov će se posao rasuti kao što se rasula kula vavilonska… Dok se dvorovi i gradovi bezbožnika ruše, dotle koliba Božija stoji. Ono što Božiji prst podupire, sigurnije stoji nego ono što sav svet svojim leđima podupire“.
„Bijah mlad i ostarjeh, i ne vidjeh pravednika ostavljena, ni djece njegove da prose hljeba“, (Ps. 37, 25) čitamo u Svetom pismu. Ovo bi trebalo da ima na umu svaki onaj čovek, koji, umoran od napora i poštenja, pomisli da je mogao probati i bezbožni, a lagodni, put grešnika, kojima, naoko, sve dobro ide. Naročito bi se čovek mogao prevariti pošto često dosta vremena prođe dok se, konačno, ne sagleda žalosni kraj grešnički.
„Čovek predlaže, a Bog raspolaže“, veli naš narod. „Čovek snuje, a Bog određuje“. Ako čovek ne usaglasi svoju volju sa Božijom, uzalud mu je sav trud oko svega i svačega. „Đavo će doći po svoje“, kako kaže naš narod. „Ako me ne uzaslušate – Bog nas opominje – uzalud ćete sijati sjeme svoje, jer će ga jesti neprijatelji vaši. Snaga će se vaša trošiti uzalud, jer zemlja vaša neće rađati roda svojega“. (3. Mojs. 26, 16-20) I, valjda, najveća kazna za nezajažljivog čoveka da „jede hleb svoj a da se ne nasiti“. (3.Mojs. 26, 26)
„Bez Boga – ni preko praga“, kaže se u našem narodu. Jer zna dobro naš čovek da „nikakav trud bez Božije pomoći ne uspeva. Nikakav usev bez Božijeg blagoslova ne donosi žetve. Sva mudrost ljudska, upravljena protiv Božijeg zakona, nije u stanju sama sobom doneti dobra ni koliko zrno goruščino“. (Vladika Nikolaj)
Nije zgoreg, ponekad, opomenuti se ovih božanskih istina.
Protojerej Vasilije Tomić