Najveće čudo Svetog Nikole: Skamenjena devojka probudila SSSR

SLUČAJ ZOJE KARNAUHOVE

Ovo je najpoznatije i najveće čudo Svetog Nikole koje se dogodilo u Sovjetskom Savezu, za vreme osvajački nezadrživog ateizma.

Možda niste znali, ali ovo čudo Svetog Nikole, među svetima poznatog čudotvorca, diglo je na noge čitav SSSR polovinom pedesetih godina prošlog veka.

Grad Kujbišev (sada Samara) u Samarskoj oblasti uz Volgu u Rusiji. Silvestrovo 1955. godine. U Čkalovskoj ulici na kućnom broju 7 (danas Čkalova 84) okupila se grupa mladih. Među njima bila je i Zoja Karnauhova, radnica i komsomolka (članica Saveza komunističke omladine). Kad je počeo ples, Zoja nije imala partnera – njen dečko, Nikola, nije došao na proslavu. Videvši u tamnom kutu sobe ikonu svetog Nikole Čudotvorca, devojka je bezbrižno rekla: „I on je Nikola, s njim ću plesati!“ Kad je posegnula za ikonom, jedna prijateljica, želeći da je nagovori da odustane od toga, jedva stigla doviknuti: „Zoja, ne huli!“ Ali se Zoja samo nasmejala i rekla: „Ako ima Boga, onda neka me kazni!“

Ono što se posle dogodilo, u svom izveštaju za regionalno odeljenje KGB-a opisao je stariji poručnik Kolesov. Tekst u izvornom obliku prenosi Andrej Karaulov, autor knjige „Ruski pakao“: „Drugarica Zoja Karnauhova u isti tren ostala je nepomična. Na sredini sobe, drugarica Z. Karnauhova ostala je paralizovana zajedno s ikonom koju je privila na grudi. Drugarica Z. Karnauhova nije pala nego je ostala stajati s ikonom Nikole Čudotvorca u rukama. Kako drugarica Z. Karnauhova nije pokazivala znakove života, nego je stajala otvorenih očiju, drug Poplavski, član Komsomola, poslao je po okružnog šefa milicije, ali njega nije bilo. Zatim je nazvao drugaricu Sirenkovu, odgovornu za regionalno odeljenje milicije, koja je u Čkalovsku ul. 7 poslala patrolu i ekipu hitne pomoći iz gradske bolnice br. 2. Svedok Tabarinov istrčao je na ulicu i počeo sejati paniku među lokalnim stanovništvom.“

Vest o tome što se dogodilo, raširila se po gradu brzinom munje. Rano ujutro, 1. januara 1956. pred kućom u Čkalovskoj ulici okupilo se uznemireno stanovništvo. Osim preplašenih komšija, došli su i vlasnici susednih lokala, a usprkos velikoj hladnoći, pristizalo je sve više ljudi. Okupilo se toliko mnoštvo da tramvaji u susednoj ulici više nisu mogli prolaziti. Stiglo je i milicijsko pojačanje. Kuća je okružena milicijskim kordonom i nikoga nisu puštali unutra. Govorili su da se ništa nije dogodilo i da nikoga nema u kući. Ali su ljudi počeli postavljati pitanja: Ako nema nikoga, čemu onda milicija? Zašto su zatvoreni prozori? Zašto su zvali doktore?

U međuvremenu je ekipa hitne pomoći uzaludno pokušavala prizvati Zoju k svesti. Svi pokušaji da joj se da injekcija bili su bezuspešni: igle su pucale i nisu uspevale proći pod kožu ni milimetar. Pored toga, niko nije mogao pomaći devojku s mesta niti joj uzeti ikonu iz ruku. Zoja je bila kao skamenjena. No, bila je živa: disala je, imala je otvorene oči i srce joj je kucalo. Na njoj se mogao osetiti lagan, ujednačen puls. Pokušali su ispod nje izvući drvenu podlogu. Bezuspešno, jer bi sekira odmah otupela.

Možemo samo zamisliti što su proživljavali policajci koji su bili raspoređeni da čuvaju objekt. Stanovnica Kujbiševa, Ana Fiedotova, seća se kako je požurila za jednim čuvarom kad mu je završila smena. Trčala je za njim nekoliko ulica. Kad su ostali nasamo u nekoj napuštenoj ulici, upitala ga je: „Ako tamo niko ne stanuje, zašto onda nikoga ne puštaju?“ „Ne smem ništa da kažem“ – odgovorio je milicajac. „Neću Vas odati!“ – obećala je. „A jeste li vernica?“ „Jesam“. Tada je čuvar skinuo s glave svoju milicijsku kapu i spustio pred Anom Fiedotovom glavu: kosa mu je bila skroz seda. „Ovo se dogodilo preko noći – odgovorio je tiho muškarac – a imam tek 28 godina.“
Zoja je tako stajala 128 dana – bez sna i počinka, bez jela i pića, bez tople odeće u kući koja se nije grejala. Pričalo se da je ponekad usred noći iz kuće dopirao glas koji je ledio srce: „Obratite se! Svi tonemo u gresima!“ Jedan je čuvar navodno kroz prozor kuće video starca koji je iz Zojine ruke uzeo ikonu (vrata su i dalje bila zatvorena). Zojina odeća bila je prekrivena prašinom, a kosa razbarušena. Skrivali su je od znatiželjnih pogleda i prekrili je čaršavom kao živi kip.

Više od četiri meseca…

Sve što se u kući i oko nje događalo bilo je pod kontrolom tajnih službi. Svedoci su ućutkivani, iako su njihove izjave brižljivo dokumentovane. Novinar Andrej Karaulov tvrdi da su dokumenti o Zoji skupljeni u nekoliko teških aktovka pod oznakom stroge tajnosti. Čuvaju se i stenogrami partijskih sastanaka. U jednom od njih, od 19. januara, piše: „Verske zajednice su vrlo aktivne, a mi nedovoljno. Primer za to je incident u Čkalovskoj ulici. Sve su izmislili pre održavanja lokalne partijske konferencije. Verska zavera – ništa drugo!“ U svim kolektivima Kujbiševa, u čitavoj okolini počela su masovna predavanja na temu naučnog ateizma. Radi „demaskiranja“ čuda poznati komsomolci imali su zadatak da lažu da su lično bili u toj kući i da tamo nije bilo nikakvog čuda.

Lokalnom svešteniku je naloženo da s amvona oglasi da u Čkalovskoj nije bilo nikakvog čuda. „Dobro“, odgovorio je on, „uradiću to. Ali moram prvo sam otići tamo i uveriti se. Ne mogu se pozivati na tuđe reči.“ Dva dana kasnije dobio je zabranu izlaska iz grada.

U novinama Volganska komuna, u feljtonu Divlji incident od 24. januara, pisalo je: „Incident u Čkalovskoj je divlji i sramotan. Njime se želi naštetiti članovima Gradskog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza.“

U stvarnosti je čitavo to partijsko komešanje imalo potpuno suprotan efekt od željenog.

Gledajući koliko se komunisti trude sve to zataškati, mnogi su bili svesni da „gde ima dima, ima i vatre“: ako su vlasti tako uporno pokušavale sve prikriti, onda iza svega mora stajati neki stvaran događaj. Novi detalji prenosili su se tajno, ali najvažnije je da su ljudi masovno počeli da odlaze u crkvu. U gradu i okolini nije ostalo puno otvorenih crkava – većinu ih je zatvorila Komunistička partija – ali od tada bile su pune ljudi. Prema nekim procenama broj onih koji su primili svetu tajnu krštenja u tom razdoblju merio se u hiljadama.

Novi zamah dobilo je i poštovanje svetog Nikole. Sveti zaštitnik mornara i putnika i u Rusiji nazivan je Čudotvorcem jer su njegova čudesa povezana s pomoći siromašnim ljudima. Pred njegovom se ikonom sada palilo na stotine sveća. Mnogi su mu se obraćali u raznim potrebama. Spominjao se i jedan noviji slučaj: kad je sv. Nikola pomogao jednom komunisti da pronađe partijsku knjižicu (u to vreme njen gubitak značio je smrtnu presudu). Taj neobični „starac“ koji se pojavio u zatvorenoj kući, kako tvrde svedoci, bio je jako sličan liku svetog Nikole.

Kraljevstvo laži

Došlo je proleće 1956., vreme još jače borbe protiv vere. Bližio se Vaskrs. U izveštajima je pisalo da su mnogi ljudi u selima Kujbiševskog okruga verovali u čudo okamenjene devojke.

Usprkos tome što je feljton „Divlji incident“ bio naširoko deljen, stanovnici sela dolazili su sve češće u crkvu i pričešćivali se. Za vreme Strasne sedmice, nije se mogla čuti ni pesma, ni zvuk harmonike, a u kolhozu Pobeda niko nije došao u seoski klub na prikazivanje filma.

Zoja je i dalje stajala. Neko iz partijskog vođstva napokon se setio i rekao da bi u kuću trebalo pustiti sveštenika. Dan uoči Vaskrsa tamo je otišao poznati starac, otac Serafin Tiapočkin, (prema drugoj verziji bio je to Serafim Poloz), molio se za Zoju, a potom joj je prišao i pažljivo iz ruku uzeo ikonu. U tom se trenutku Zoja povratila iz svog stanja.

Naravno, čuvari „kraljevstva laži“ (ili komunistička vlast) nisu mogli dopustiti da se takav svedok kao što je Zoja Karnauhova vrati u svet. Odmah su je odvezli na specijalno odeljenje psihijatrijske klinike gde je podvrgnuta „intenzivnoj terapiji“. Bio je to poznati način borbe s protivnicima sovjetskog režima kojima je često dijagnostikovana „asimptomatska shizofrenija“.

Dve godine kasnije pustili su je kući. Nakon „terapije“, Zoja je ostala invalid. Nije prepoznavala svoje bližnje i vrlo brzo je umrla. U arhivima današnje Samare nedostaju zapisi o njenom rođenju i smrti. Čak se ne zna ni gde joj je grob.

Tragična sudbina zadesila je i ostale učesnike te novogodišnje zabave. Viktora Tarabarinova osudili su na 10 godina zatvora, a kada se vratio kući, živeo je u neprestanom strahu i nikome nije odao detalje o toj noći 1955. godine. Pod prisilom je potpisao pristanak da će u tajnosti držati sve što je bilo povezano s tim događajem. I deo ostalih svedoka je uhapšen. Neki su poslani u logore, a nekima se gubi svaki trag.

Usprkos takvoj represivnoj politici vlasti i danas su živi brojni drugi neposredni svedoci tog događaja. Stariji naraštaj dobro se seća te zbrke i atmosfere straha, tajanstvenosti i uzbuđenja. U porodicama čuvara i lekara još se dobro pamti taj događaj.

U kuću u Čkalovoj ulici i sada ljudi donose cveće i mole se. U blizini je podignuta statua svetog Nikole. Napisani su brojni članci i snimljeni filmovi o skamenjenoj Zoji, a tom temom bavili su se i najpopularniji televizijski programi.

Ikonu svetog Nikole koju je uzeo iz Zojinih ruku, otac Serafim je odneo je sa sobom i od nje se nije rastajao sve do smrti. Ne zna se gde se danas nalazi. Mnogi detalji tog događaja ostali su nepoznanica, a niko, osim najviših organa vlasti, nema pristupa tajnim aktima koji se tiču „slučaja Zoja“. A ako je sve tako dobro bilo ‘zataškano’, to samo znači da se čudo zaista i dogodilo. Kako je primetio A. Karaulov, sam KGB dao je dokaz da Bog postoji!

„Skamenjenje“ Zoje nije bilo samo kazna, nego i blagoslov za Rusiju. Bog je objavio čudo svetog Nikole u samom srcu komunizmom izmučene zemlje jer je voleo Rusiju i hteo je Svojoj ugroženoj Crkvi dati da pruži nadu za vreme dok su njeni vernici ginuli pod čizmom ateizma.

Natalia Kandudina

Film Zojino stajanje