KATRENI ZA PREVERA
Ružičasti arlekin palate Truselije,
Peto godišnje doba čudne zemlje dvojnika,
skriven iza zavese, hrabrost da se obrije,
prazna pogrebna kola zalutalog pesnika.
Uz stih „Zelene pesme“ snovi riđih drijada,
nikad sličan Žan Gaben spram podzemne kraljice,
čovek tvoje prošlosti more dok zapoveda,
kroz istiniti košmar slikar svakodnevice.
U cirkusu Medrano naspram mauzoleja,
reči u poverenju nežno i podrugljivo,
noćni posetioci crvenog papagaja,
ljubitelj bakroreza sadeći tajno drvo.
Reč istinske nagote, zelen jezik drveća,
sred grbave nedelje utvarna dvokolica,
konji zelene grive, besplatni miris cveća,
pod neveselom travom poslednja veverica.
Odbačeni crteži oaze uspomena,
uvek zeleni čempres, zavesa od oblaka,
kroz ošamućeni svet prepletenih imena –
artisti Ruđeriju zemlja tako daleka.
Pešaci Apokalipse, Kapela okajanja,
spram urezanih srca užarene šišarke,
na Bulevaru Osman javna ispitivanja,
dan ni nalik na druge – roboti bez falinke.
Drvo za giljotinu s Lutajućih ostrva,
u ono isto leto uz monotonu pesmu,
Sena je srela Pariz vreme kad zastareva,
Ona koju je zvao kroz obnaženu pesmu.