Dragana Rajblović
.
Safari kroz afričke nacionalne parkove i susret sa plemenom Masai
Putopis o poseti afričkim nacionalnim parkovima i rezervatima sa divljim životinjama. Safari kroz savanu i susret sa čuvenim afričkim plemenom Masai.
Pored uspona na Kilimandžaro, safari je doživljaj bez kog poseta Tanzaniji i Keniji ne bi bila potpuna. Proveli smo tri dana na safariju u tri nacionalna parka Tanzanije – Serengeti, Ngorongoro krater i Tarangira u kojima se najčešće snimaju emisije o životinjskom svetu Afrike.
Bili smo smešteni u kampu na lokaciji Great Rift doline sa koje se pruža pogled na jezero Manjara (Manyara) koga okružuju 600 metara visoke crvene i smeđe stene. Poznat po lavovima koji se penju na drveće, Nacionalni park jezera Manjara udomljava skoro 400 različitih vrsta ptica, pelikana, kormorana i hiljade flamingosa.
U džipovima sa otvorenim krovovima fotografisali smo neumorno sve sto nam se od životinja našlo na putu. Neverovatno, ali ni jedna životinja nije obraćala pažnju na naša vozila ili fotografisanje, kao da smo i mi sastavni deo prirode. Potpuno bez straha od ljudi, divlje životinje su bezbrižno pasle travu, žirafe jele svoju omiljenu Akaciju, nilski konji se prevrtali u vodi, majmuni trebili jedni drugima vaške ili šta već, slonovi nam prelazili put, dok smo mi čekali kao da nam je crveno svetlo na pešačkom prelazu. Na kraju to su nacionalni parkovi, one su tu zaštićene i lepo je videti mesto gde mirno obitavaju, a ljudi ih ne ubijaju.
Ngorongoro krater davno ugašenog vulkana je najveći na svetu, sa svojih 600 m dubine i 250 km2 površine. Pruža spektakularan prizor, a u njemu živi preko 20 000 velikih divljih životinja, uključujući i preostalog tanzanijskog crnog nosoroga. Posmatrajući veliki broj zebri, antilopa, i po kojeg noja, ugledali smo nosoroga, gde se vozač zaustavio. Rekao nam je da oni imaju običaj da se zalete na džip i da bi tada bio primoran da se skloni od istog u punom gasu. Sreća, ovaj je jeo travu i nije bio gladan za nesto glomaznije, pa smo mogli na miru da ga posmatramo.
Kasnije smo se zaustavili nedaleko od geparda koji je krvavih usta od nedavnog ručka ležao izvrnut i odmarao vareći svoju hranu. Nenaviknuta na ove prizore, prvo sam se rastužila misleći da je povređen, da bih kasnije ipak žalila sve one jadne gnuove, antilope i zebre koji su bili hrana ovih mesoždera. Stotinak metara od geparda, među zebrama, verovatno izgubljena od svog čopora, stajala je usamljena antilopa i posmatrala ga. Verovatno oduzeta od straha da je ne napadne, stajala je nepomično, dok je on ležao ne obraćajući paznju na nju. Njega je nešto drugo podiglo iz lenčarenja, naglo se uzdigao gledajući hijene preko puta koje su jurile gnuove. Da nisu bile spore i smorene, već uhvatile gnua, gepard bi verovatno prišao i oteo im plen. U isto vreme negde malo dalje lavovi su ležali sa porodicom i odmarali na podnevnom suncu. Osećala sam se kao u „Animal planet“ samo sada priču pratim uživo, a ne na tv-u.
Ngorongoro zaštićeni rezervat jedinstven je i po tome što preko 40 000 pripadnika Masai plemena zajedno sa svojim kozama i ovcama živi uz veliki broj divljači u prirodnom okolišu. Nomadski stočari, Masai, došli su sa severa u podnožje Kilimandžara još pre 300 godina. Tada su vodili krvave ratove kojim su osigurali sebi pašnjake za stoku.
U njihovom selu obavezno je osnovno školovanje i sva deca imaju školske uniforme. Obrazovanje dece se sprovodi od dobrotvornih organizacija, a prvenstveno uče jezike, svahili i engleski koji je službeni jezik u Tanzaniji i Keniji.
Kuće im više liče na skloništa, građene su od materijala iz prirode, sa ognjištima i ležajima. Masajske kuće grade isključivo žene od blata, granja, trave, kravljeg izmeta i urina, te pepela.
U prošlosti je muškarac svoju ratničku sposobnost trebao dokazati time da lava ubije naroružan samo kopljem (u današnje vreme taj se običaj ne praktikuje zbog zakona koji zabranjuje ubijanje lavova).
Muškarci nose crvenu odeću, žene plavu. Nose jednostavne sandale, koje su često napravljene od izrezane gume za motore. Jedu meso, mleko, krv stoke, krompir, kukuruz, zelje.. Uzgajaju i goveda koja daju litar do dva mleka. Obično ga piju u kombinaciji sa goveđom krvlju. Masai su poligamisti. Upliću se u civilizaciju, tako što prodaju nakit koji prave u kombinaciji koža-kamen. Kada ih posetite obavezno odigraju ples dobrodošlice sa čuvenim Masai skokovima.
Trećeg dana safarija u nacionalnom parku Tarangira, doživeli smo pravu avanturu gledajući kako nam krdo slonova prelazi put, a kako koloni nije bilo kraja, neki su počeli da ih broje. Izbrojali su 70 slonova! To je zaista bilo fascinantno. Na ograđenom mestu za piknik posedali smo oko drvenih stolova da jedemo. Nismo ni stigli da otvorimo lanč pakete, kada su majmuni poskakali sa drveća i pouzimali nam šta im je palo pod ruku od hrane. Sve u svemu to je bio veseli završetak uzbudljivog safarija posle kog smo otputovali za Nairobi prestonicu Kenije.
Dvomilionski grad je konstantno živahan, a posebno noću. Nažalost Nairobi je stekao i reputaciju opasnog grada, zbog sitnog kriminala i pljački, a strancima se ne preporučuje šetnja i obilazak u večernjim satima.
Do polaska za Beograd, vreme smo iskoristili da obiđemo „Victoria lake“, drugo jezero po veličini u svetu. Njegova površina je 67 850 kvadratnih kilometara, sto je otprilike veličina Irske i glavni je izvor vode za reku Nil. Viktorija se prostire preko 3 države: Kenije, Tanzanije i Ugande.
Neznajući da je jezero udaljeno „samo“ sedam sati vožnje od Nairobija i u njemu žive nilski konji i krokodili, u agenciji su nas ubedili da pođemo na ovaj put pokazujući nam slike prelepih pejzaža sa jezera, te plaža i ostrva na kojima možemo da uživamo u bistroj vodi i kupanju. Ali to nije čudno, jer i u Tanzaniji i u Keniji, agencije i vodiči gledaju da vas namame na svakakve načine kako bi od njih kupili aranžmane.
Posle duge i iscrpljujuće vožnje vozili smo se u čamcu jezerom gledajući sve suprotno od onoga što su nam obećavali. Ponajviše u mutnu vodu (reke sa brda se spuštaju i tako kaljave jezero), okruženi rikom nilskih konja. Nikome od nas nije palo na pamet da uđe i zapliva, iako su se nedaleko od nas neki ribari ipak kupali.
Dragana Rajblović je prva žena sa Balkana koja se popela na najviši svetski vrh Mont Everest. Živi za putovanja po svetu i obilaske prirodnih lepota širom zemlje i sveta. Vlasnik je sportskog kluba Alti koji za pojedince, grupe i firme organizuje planinarske uspone, avanturistička putovanja, vikend šetnje, timsko druženje i takmičenje, motivaciju u prirodi.
. . . .