SRETENJE
Događaj Sretenja Gospodnjeg opisan je u Jevanđelju po Luki. To je jedan od dvanaest velikih hrišćanskih praznika.
Josif Brodski (1940-1996) je na tu temu napisao pesmu „Sretenje“ u kojoj se ne spominje ikona, ali je tim zanimljivije otkriti u tom delu tragove ikonografske logike i izražavanja sadržaja i suštine praznika.
Josif Brodski – Sretenje
Kada je u crkvu Ona prvi put unela
Dete, unutar nje, među ljudima
Koji su tamo neprekidno boravili
Sveti Simeon i proročica Ana su bili.
I starac uze Dete iz ruku
Marijinih; i tri čoveka oko
Deteta stajahu, poput lelujavog rama,
Toga jutra, zaboravljeni u senci Hrama.
Taj Hram okruživaše ih kao utihla šuma,
Od pogleda ljudi i od pogleda nebesa
Vrhovi skrivahu, rasprostrvši se,
toga jutra Mariju, proročicu, starca.
I samo na teme slučajnom zrakom
Svetlost je Detetu padala; ali On još ništa
Nije znao i glasio se sneno,
Počivajući na snažnim rukama Simeona.
A starcu ovom beše rečeno
Da neće videti smrtnu tamu
Pre no što Sina Gospodnjeg vidi.
Desilo se. I starac prozbori:
„Danas,
Nekada izrečene i sačuvane reči,
Ti, s mirom, Gospode, razrešavaš me;
Jer oči moje videše to
Dete: On je Tvoje nastavljenje i svetlost,
Istočnik za idolopoklonička plemena
I slava Izrailja u Njemu je.“ – Simeon
Ućuta. Sve ih tišina prekri.
Samo eho tih reči doticao je strop,
Kružio je neko vreme
Nad glavama njihovim, jedva šumeći
Pod svodovima Hrama, kao neka ptica
Koja može da uzleti, ali nema snage da se spusti.
I čudno im je bilo. Bila je tišina
Ne manje čudna od reči. Zbunjena,
Marija ćutaše. „Kakve su to reči…“
I starac je rekao, okrenuvši se Mariji:
„U Položenom sada na ramena Tvoja
Pad je jednih a uzvišenje drugih,
Predmet svađe i povod razdorima.
A istim oružjem, Marija, kojim će
Mučena biti plot Njegova, Tvoja
Duša biće ranjena. Ranom svakom
Biće Ti dato da vidiš šta je sakriveno duboko
U srcima ljudi, kao nekim okom.“
Završio je i krenuo ka izlazu, za njim su
Marija, pognuta i težinom godina
Pogrbljena Ana, ćutke gledale.
On je išao, smanjujući se značajem i telom
Za te dve žene pod okriljem stubova.
Progonjen njihovim pogledima, on
Je hodao po zamrznutom Hramu pustom
Kroz beli magličasti prolaz vrata.
I korak je bio starački čvrst.
Samo glas proročice pozadi kada
Se razlegao, on je svoj korak usporio malo:
Ali tamo nisu njega dozivali, već Boga
Proročica beše počela da slavi.
I vrata su se približavala. Odežde i čela
Već se vetar dotakao, i u uši pravo
Prodirao je šum života izvan zidova Hrama.
Išao je da umre. I nije na uličnu vrevu
On, vrata otvorivši rukama, kročio,
Već u gluvonemo carstvo smrti
Išao je prostorom bez čvrstine,
Osluškivao je: vreme prekinu zvuk.
I lik Deteta sa sijanjem oko
Paperjastog temena smrtnim putem
Duša Simeonova nosila je pred sobom,
Kao neko kandilo u toj crnoj tami,
U kojoj do tad još niko
Put sebi ne mogaše da ozari.
Kandilo je svetlelo, a put se širio.