ZARĐALA IGLA
Tad sam zavoleo noć, zavoleo je zbog vetra
Raspredenog u tamnim iglicama borova,
I lupanja kapka na prozoru čvrste kuće
Od koje osta temelj i zelena rđa korova.
Kad nije bilo vetra zrikavci su ostali
I dah majke, desno u tami, mlak i blag.
U san sam tonuo kao u sapunicu,
Brzo i mekano, bez brazde na površini,
Leta na ramenu planine, među šišarkama;
Na vetru, pod mrkom kožom, rasle su male kosti.
U kuću zelenooku dolazili su gosti,
A ja sam obično bio umrljan borovom smolom.
Jesen – to je bio grad. Ulica blagog pada
Sa slavolukom dečjeg smeha između kuća.
Mala saobraćanja u senci velikog sveta
Koji je podrhtavao, na nogama od gline.
O, bilo nas je mnogo. I sve krotki pitomci
Zelenog života što nas sve jednako voli.
Svi još učaureni građani, brodolomci,
Srne i razbijači, mekušni još ko sipa.
A bili smo u mreži, ko slana žetva mora
U prohladnoj dubini što ljigavo svetluca.
Jedno sam leto dočekao u ranjavom gradu
S ustima punim straha, ko izmrvljenog stakla.
Tad sam zamrzeo noć, zamrzeo je zbog straha
Raspredenog u odjeku koraka na ulici.
Zbog zrelog detinjstva, očerupanog do krvi,
I razletelog perja na bridu crnog daha.
Zamišljam one koji se rodiše kad i ja,
Ali koji su sada duboko u svojoj smrti.
Sve to krotki pitomci zelenog života
Što su me smrću prerasli, nenadno, preko volje.
Jesu li u trenutku zbilja postali zreli,
Pre nego što će da se smežuraju ko bulke
Pod kršem ruševina, s očima punim straha
I prašine, zapanjeni, jer to nisu hteli?
Ne znam. Ali ja sam ostao, da rastem dalje
S njihovim pogledima, kao zarđalom iglom
Pod kožom potiljka; ali da ipak, sporo,
Opet zavolim noć, i njene mekane zvezde.
Ostale su i šume, i veliki vetar
Raspreden u iglicama posečenih borova,
Gradovi rumenosivi, u koje ću otići
Gnječeći vlažnom šakom malo poznatog korova.
I između dva pršljena kičme malo straha;
Ostatak tuđe smrti što prođe sasvim blizu.
I zaljuljani mostovi u mehure daljina,
Gde idem, dosta čvrst, u proređenom nizu.