ВЕРА И НЕВЕРЈЕ
Православни руски мислилац др Александар Шмеман говорио је о јављању Христа својим ученицима после васкрсења. „Блажени они који не видеше, а повероваше“, пише у Јеванђељу.
У Јеванђељу по Јовану се говори како се Христос после васкрсења јавио својим ученицима, међутим један од њих, Тома, није присуствовао овом догађају. Када су му испричали да су видели Христа, Тома је рекао: „Ако га ја лично не видим, ако не додирнем његово тело, ако не ставим своје прсте у ране од клинова, нећу поверовати“ (уп. Јн 20, 25).
Када се Христос поново јавио и Тома га овога пута видео, Господ му је рекао: „Приђи, додирни ме, стави своје прсте у моје ране и не буди неверан, него веран“. Тома ускликну: „Господ мој и Бог мој!“ На то му Христос рече: „Поверовао си зато што си видео. Блажени они који не видеше, а повероваше“ (уп. Јн 20, 27–29).
Ова прича се може применити на читав сложени проблем вере и неверја, коју државна антирелигијска пропаганда покушава да реши на један изузетно груб и поједностављен начин. Споменута пропаганда у целости се заснива на принципу: „Бога не видите, дакле Бога нема“. Другим речима, она веру изједначава са знањем, али не са знањем у општем смислу речи, него искључиво у смислу емпиријског знања – најнижег и најпоједностављенијег типа знања.
Међутим, ако ову логику применимо не чак ни на веру, него на знање, онда ни од знања неће остати много тога. Јер, у суштини, колико мало ми видимо, колико мало знамо, како је ограничен и случајан круг предмета који доспевају у поље нашег непосредног знања! Зато је разлика између човека и животиње управо у томе што човек није ограничен на сирово емпиријско знање, већ способан да се издигне над њим. И ако смо искрени у својим намерама, тај највиши ступањ нашег људског знања, то сагледавање умом назваћемо вера.
Ми бисмо се једноставно подсмехнули човеку који би рекао: „Ја не волим, дакле љубав не постоји“. Оваквом суду једног јединог човека супротставили бисмо читаво неизмерно велико искуство љубави целог човечанства, љубави за коју је још пре неколико хиљада година речено да је јака као смрт (Пнп 8, 6), која је освећивала и преображавала животе безбројних поколења. Зар није истина да се у томе састоји читаво људско васпитање, што дете, а затим младића, постепено уводимо у то искуство које надилази његово сопствено искуство, у то заједничко знање, заједничко богатство?
Каква бисмо сиромашна и безвредна бића били, у каквој бисмо страшној тами живели када бисмо имали само своје лично знање и ништа више, када цео наш живот не би био улазак у искуство, мудрост и веру целог човечанства! Ни ја, као ни Тома, нисам видео Христа, ни мене није било међу ученицима тог васкршњег јутра када се он јавио. Али љубав и вера донеле су до мене кроз векове његов лик, његове речи, његово учење и ту предивну причу о Сину човечијем у ком је све било светлост, све љубав, све пожртвованост. До мене је кроз векове дошла радосна вера да се у њему, том сиромашном и бескућном Учитељу, људима показала божанска љубав. И светлост његовог лика заувек је испунила душу.
Чита човек сву ту антирелигијску пропаганду, све те досадне „доказе“, а затим отвори Јеванђеље и „докази“ ишчезавају као дим. Тамо тврдоглави човек, потпуни слепац, наклапа нешто о ономе што је изнад њега, рије земљу не желећи да подигне главу и угледа небо и земљу, док овде одјекују посебне речи и срце зна да су оне истините.
Шта се овде, уопште, може доказати? Какви се аргументи могу навести против Христа? Да је варао људе? Да је желео славу и власт? Али он је умро на крсту, напуштен од свију. Па опет, ево, две хиљаде година прилазе ми људи који верују у њега.
„Блажени су који не видеше а повероваше“. Блажени су они који су способни да се уздигну у свет духовног искуства и да постану истински људи!