KAKVA ŠTETA
Kakva šteta što taj mladi entuzijasta nije doživeo trijumf svojih svetlih ideja! Što ne može baciti pogled na ovu preobraženu dolinu!
Ispade da je sad pauza za ručak u toj ustanovi gde bi Ana Modestovna trebalo da uzme potvrdu. Neprijatno, ali ima smisla čekati: preostalo je petnaestak minuta, a ona će moći da se uklopi u svoju pauzu.
Nije joj se čekalo na stepeništu, i Ana Modestovna izađe napolje.
Beše kraj oktobra – dan siv, ali ne i hladan. Tokom noći i od jutra sipila je kišica, sad presta. Niz asfalt, kroz žitku skramu prljavštine promicali su automobili; u njima bi oni retki pazili na prolaznike, no češće bi ih poprskali. Sredinom ulice nežno se sivela izdignuta staza za pešake, i Ana Modestovna pređe tamo.
Na toj promenadi skoro da nikog i ne beše, čak ni u daljini. Tu, ako se obilaze barice, uopšte ne beše mokro za koračanje po krupnom pesku. Opalo natopljeno lišće poput mrkog patosa ležalo je ispod stabala, i ako bi mu se bliže prišlo, činilo se da odaje nekakav lak miris – da li ostatak na vreme položenog života ili već prvi znak truljenja, tek pluća su se tu, svejedno, odmarala od izduvnih gasova, izgorelih tamo, na dve ulične trake.
Vetra ne beše, i sva gusta mreža smeđih i tamnih, vlažnih… – Anja stade – sva mreža grana, račvi, još manjih grančica, i čvorića, i pupoljaka buduće godine… sva ta mreža beše okićena mnoštvom vodenih kapljica, srebrnastobelih, s mutnim dnom. Beše to ona vlaga što posle kiše ostaje na glatkoj kožici grana, pa se, kad nema vetra, načička, skupi i obisne već u vidu kapi – okruglih, s vrhova donjih čvorića, i ovalnih, s donjih lukova grana.
Prebacivši sklopljeni kišobran u istu onu ruku kojom držaše i svoju tašnicu, i skinuvši rukavicu, Anja poče prstima da prelazi ispod kapljica i da ih skida. Kad bi to učinila oprezno, uspela bi da celu kap prenese na prst – ne bi se razlila, samo bi se ovlaš spljoštila. Talasasti otisak prsta kroz nju bi se video kao krupniji od onog pored njega – kap je uveličavala, kao lupa.
Ali, pokazujući kroz sebe, ta ista kap je istovremeno odražavala i ono nad sobom: bila je još i sferno ogledalce. Na kapi, na svetlom polju od oblačnog neba, videli su se – da! – tamna ramena u kaputu, i glava u vezenoj kapici, a čak i preplet grana nad glavom.
Tako Anja zaboravi na sebe i stade da traga za krupnijim kapima, prihvatajući i prihvatajući ih, čas na nokat, čas na jagodicu prsta. Tad sasvim blizu začu čvrste korake i trgnu ruku; posrami se što se ponaša onako kako bi pristajalo njenom mlađem sinu, a ne njoj.
Međutim, prolaznik nije primetio ni zabavu Ane Modestovne, ni nju samu – beše to čovek od onih što na ulici primećuju samo slobodan taksi ili kiosk za cigarete. Beše to, s jasnim pečatom obrazovanosti, mlad čovek sa svetložutom nabijenom tašnom, u mekanom jednobojnom kaputu i lepršavoj kapi, spljeskanoj u kolač. Samo u prestonici sreću se takvi rano- samouvereni, pobednički izrazi. Ana Modestovna poznavala je taj tip ljudi i bojala ga se.
Prepadnuta, ona pođe dalje i poravna se s policom za novine na plavim stubićima. Pod staklom su visile novine “Trud”, i spoljna i unutrašnja stranica. Na jednoj polovini staklo beše polomljeno na ćošku, novine nakvašene, a staklo iznutra mokro. Ali upravo na toj polovini pri dnu – Ana Modestovna pročita zaglavlje nad dvojnim stupcem: „Novi život u dolini reke Ču“.
Ta joj reka ne beše nepoznata, tamo se i rodila, u Semirečju. Protrljavši rukavicom staklo, Ana Modestovna poče da čita članak.
Pisao je novinar koji baš nije žalio pera. Počinjao je od moskovskog aerodroma: kako su se ukrcavali u avion i kako su, baš kao u inat tmurnom vremenu, svi sa sobom unosili radost. Opisivao je još i svoje saputnike u avionu, ko je zbog čega leteo, pa čak, ovlaš, i stjuardesu. Potom – frunzenski aerodrom i to kako se baš kao u saglasju sa sunčanim vremenom kod svih primećivala radost. Najzad je prešao na putovanje dolinom reke Ču. Koristeći stručne termine, opisivao je hidrotehničke radove, protok vode, a potom i hidroelektrane, kanale za navodnjavanje; oduševljavao se izgledom sad napojene i plodonosne pustinje i čudio se brojkama u prinosu na kolhozima.
A na kraju je pisao:
„Ali malo ko zna da je ova grandiozna i očigledna transformacija prirode celog regiona bila već odavno zamišljena. Naši inženjeri nisu morali ponovo vršiti temeljna istraživanja doline, njenih geoloških slojeva i režima voda. Ceo taj glavni veliki projekat osmislio je i uz naporne proračune okončao – još pre četrdeset leta, 1912. godine, talentovani ruski hidrograf i hidrotehničar Modest Aleksandrovič V, koji je prve radove tad započeo na sopstveni rizik.“
Ana Modestovna niti se trgnu niti se obradova – ona zadrhta onom unutrašnjom i spoljnom drhtavicom, kao pred groznicu. Nagnu se da bolje vidi poslednje pasuse u samom uglu, i još pokuša da obriše staklo, jedva čitajući:
„Ali pod inertnim carskim režimom, kom su daleki interesi naroda, njegovi se projekti nisu mogli ostvariti. Pohranjeni su u odeljenju za unapređenje poljoprivrede, a ono što je on uspeo da prokopa – zapušteno je.
Kakva šteta! – (završavao je uzvičnikom novinar) – kakva šteta što taj mladi entuzijasta nije doživeo trijumf svojih svetlih ideja! Što ne može baciti pogled na ovu preobraženu dolinu!“
Proključa strah u njoj, jer Anja je već znala šta će sad učiniti: otkinuće tu stranu! Poput lopova, osvrnu se desno pa levo – nikog na bulevaru ne beše, samo nečija leđa, i to daleko. Vrlo neprikladno beše to, sramno, ali…
Novine su se držale na tri štipaljke. Anja gurnu ruku kroz rupu na staklu. Tu gde behu nakvašene – novine se odmah skupiše u sivu papirnu grudvicu i odvojiše se od držača. Do srednje štipaljke, na vrhovima nožnih prstiju, Anja nekako ipak dosegnu; rasklima je i izvuče. Pošto treću, najdalju, nije mogla dohvatiti, Anja prosto cimnu. Novine otpadoše – i sve se nađe u njenoj ruci.
Ali odmah iza njenih leđa začu se oštar zvuk pištaljke nekog milicionera.
Kao opečena (znala je silno da se uplaši, a piska milicijske pištaljke oduvek se i plašila), Anja izvuče praznu ruku, okrenu se…
Da beži – bilo joj je kasno i ispod časti. Ne niz bulevar već kroz prolaz na ogradi, koji Anja dotad nije primetila, prema njoj je išao visok milicioner, nekako naročito krupan zbog svog natopljenog ogrtača s preklopljenom kapuljačom.
Nije progovorio izdaleka. Priđe, ne žureći. Odozgo, sa svoje visine pogleda Anu Modestovnu, a onda otkinute, izgužvane novine iza stakla, opet na Anu Modestovnu. Stajaše nad njom strog. Po rumenom njegovom licu široka nosa i isto tako rumenim rukama videlo se koliko je zdrav – sasvim mu je pristajalo da izvlači ljude iz požara ili da hvata nekog bez oružja.
Ne dodajući snage glasu, milicioner upita:
– Šta je ovo, građanko? Moraće dvadeset pet rubalja da se plati?
(O, ako je samo kazna! Plašila se – biće gore protumačeno!)
– … Ili biste hteli da ljudi ne čitaju novine? (Vidi, vidi!)
– Ah, šta kažete! Ah, nemojte! Izvinite! – poče nekako čak da uvija Ana Modestovna – veoma se kajem… Evo sad ću okačiti ponovo… ako dozvolite…
Ne, čak i da on to dozvoli, te novine s jednim otkinutim i jednim nakvašenim krajem teško bi bilo opet namestiti.
Policajac je gledao u nju odozgo, sa svoje visine, ne izjašnjavajući se.
Već odavno dežura, pokisao je, i prijalo bi mu da je sad odvede u stanicu zajedno s nakvašenim novinama, pa dok traje protokol, da se malko osuši. Ali hteo je da razjasni. Pristojno obučena dama, u zrelim godinama, nije pijana.
Ona je gledala u njega i čekala kaznu.
– Zbog čega vam se ne dopadaju novine?
– Tu je o mom tati! – Sva se izvinjavajući, stiskala je ručku kišobrana na grudima, i tašnicu, i skinutu rukavicu. Sama nije primetila da je okrvavila prst posekavši se na staklo.
Sad je dežurni razume. Sažali se za prst i klimnu:
– Grde? I šta jedne novine mogu pomoći?
– Ne! Ne-ne! Naprotiv – hvale!
(Pa on uopšte nije zao!)
Tu ona vide krv na prstu i poče ga sisati. A sve gleda u krupno prostodušno policajčevo lice.
Njegove se usne jedva malo razvukoše:
– Ta šta vam je? Na kiosku ne možete kupiti?
– A pogledajte koji je datum – ona hitro odvoji prst od usana, pa mu pokaza u drugoj polovini vitrine, na neotkinutom delu novina – tri dana je nisu skidali. Gde sad da se nađe?!
Policajac pogleda datum. Pa još jednom ženu. I još jednom na otkinutu stranu novina. Uzdahnu:
– Zapisnik moram napraviti. I moram kazniti… U redu, poslednji put da vam se to desi, uzmite brzo, dok neko nije video…
– O, hvala! Hvala! Kako ste blagorodni! Hvala! – ubrza Ana Modestovna, sve se onako pomalo uvijajući i pomalo se klanjajući; odusta od namere da prst uvije u maramicu, poput lopova zavuče tu istu ruku s okrvavljenim prstom gde je bila i pre toga, pa uhvati kraj novina i povuče. – Hvala!
Izvuče novine. Koliko je to bilo moguće zbog nakvašene ivice, Anja ih slobodnom rukom složi. Uz još jedan učtiv naklon, reče:
– Hvala vam! Ne možete ni zamisliti kakva će ovo radost za moju mamu i za mog tatu biti! Mogu li sad ići?
Stojeći okrenut bokom, on klimnu.
I ona pođe brzo, potpuno zaboravivši zbog čega je izašla na ovu ulicu, stiskajući ukoso složene novine i ponekad u hodu sisajući prst.
Trkom do majke! Da brzo pročitaju zajedno! Čim tati odrede stalno mesto boravka, mama će otputovati tamo i odneti mu novine.
Novinar nije znao! Da, on nije znao, inače ni za šta ne bi to napisao! Ni redakcija nije znala, inače ne bi to pustila! Mladi entuzijasta je – doživeo! Trijumf svojih svetlih ideja on jeste doživeo, jer mu je smrtna kazna preinačena – dvadeset godina odležao je po tamnicama i logorima. A sad, za etapu u večno progonstvo, podnosio je dopis samom Beriji moleći da ga pošalju u dolinu reke Ču. Ali poslali su ga na drugo mesto, i komanda sad nikako neće zaposliti tog beskorisnog starčića: odgovarajućeg posla za njega nema, a za penziju nije zaradio.