O ŽIVOTU U ZAVIČAJU
U Ugljaru, nekada čisto srpskom selu, sve je na prodaju. I kuće i njive promenile su vlasnike. Selo je promenilo izgled, kaže Novica Kitić.
Čovek iz naroda sa svim osobinama sredovečnog kosovskog Srbina, sa šajkačom na glavi koja se saživela sa njim pa je vidimo i kad je ne nosi, Novic Kitić je novinar i pisac, suprug i otac trojice sinova, koji živi u rodnom selu Ugljaru koje nije napuštao. Niti će, nada se i u Božju pomoć.
Spada u grupu onih pisaca koji lako uspostavljaju vezu sa najstarijim slojem književne i duhovne tradicije. Ponikao je u skromnoj sredini, u porodici gde se od iskona slavio Bog i Krsno ime i u kojoj se krsna slava nije prekidala. Do dana današnjeg ostao je „tih i nenametljiv“ svestan da kao takav nije oduvek bio IN ni kao novinar ni kao pisac, ali je trajao i traje i danas .
Svoj talenat iskazao je kroz zapise objavljivane u listu “Jedinstvo“ i časopisu “Stremljenja“. U njima iskazuje zanimljive sudbine Kosovaca i Kosovki koji se trude da očuvaju veru i tradiciju predaka. Oni govore svoju priču, iznose svoje nade i strepnje, svoje brige i radosti.
Jezik kojim govori i piše je živ i on ga prenosi sa usana svojih junaka-kazivača te su zato njegove priče pune duha i zanimljive, jer suštinski prenose važne pouke i poruke.
Sa ovim piscem koji je svojevremeno radio kao novinar u prištinskom „Jedinstvu“ i koji pamti taj period kao važan deo svoga života i svoje afirmacije, razgovarali smo o tome kako se danas živi u Ugljaru i šta je i kako je sa Srbima u ovom delu Kosova Polja…
Istini za volju, ne voli vremešni Kosovac mnogo da priča, jer on to što ima skocka u priču (kažu) i to tako sočnim dijalektom da i kada šalje najozbiljne poruke one zvuči umesno i duhovito.
U Ugljaru sve je na prodaju
Kako li se živi u tom Ugljaru danas i kakva li je to sloboda ako je svakodnevno zapljuskuju ili pritiskaju zastrašivanjem i kada je strah od sutra realan i prisutan. Samo ćorav ne vidi koliko zaplašuju, provociraju i napadaju Srbe da bi ih definitivno i sasvim proterali sa svoje zemlje koja je, naročito za Kosovca, Svetinja koja se čuva kao oči u glavi?
Na ovo pitanje, naš će Novca Kitić novinarskim stilom, kratko i jasno: U Ugljaru, nekada čisto srpskom selu, sve je na prodaju. I kuće i njive promenile su vlasnike. Selo je promenilo izgled. Roditelji kupuju kuće i stanove u mestima centralne Srbije i tamo šalju svoju decu. Bezbednosne prilike iz dana u dan sve nepovoljnije. Budućnost neizvesna. ( Da li je ovde potreban neki komentar?)
– Uloga Crkve u životu Srba na Kosovu i Metohiji je velika. Baš kao što je bila u vekovima pod Osmanlijama. Tada i sada često je na udaru šiptarskih vandala. Srba u Kosovu polju ima u naznakama. Mali broj njih žive u Livadskom naselju i tzv. Mašinskom parku. Opstaju, uprkos brojnim nedaćama – priča za „Jedinstvo“ Novica Kitić.
O tome kako su se sve promene na Kosovu i Metohiji od rata 1999. naovamo odrazile na odnose među ljudima, Novica Kitić nam je rekao:
– Od rata 1999. pa do danas međuljudski odnosi su nepromenjeni. Ljudi se solidarišu kad naiđu nevolje. Hrabre jadni druge, šireći optimizam. Često se traži uteha u seoskim kafanama. Uz “iće i piće“ lakše se diše.
A što se tiče odnosa kosovskih Albanaca prema Srbima, stvari stoje ovako:
– Jedno vreme živelo se mirnije. Nije se ispoljavala mržnja prema nama. Poslednjih meseci bezbednost nije na zavidnom nivou. Česte su provokacije od pojedinih mržnjom zadojenih Šiptara. U Ugljaru je izraženo iseljavanje. Kuće s obe strane puta koji deli selo na gornju i donju mahalu, prodate su. One na rubnim delovima sela čekaju mušterije. Njihovi vlasnici žive u getu. Srbi iz Ugljara, Bresja, Kuzmina i Kosova Polja žive od poljoprivrede. Zaposleni i penzioneri na vreme dobijaju plate i penzije. Zadovoljni su kako Srbija brine o njima.
I za kraj, kakva bi to bila priča o Novici Kitiću iz Ugljara kod Kosova Polja kada ga ne bismo pitali o njegovim knjigama i o iskustvu u prištinskom „Jedinstvu“ .
– Prvu knjigu objavio sam 2004. godine. A drugu, koja je prošireno izdanje prve, 2014. Imao sam promocije u Gračanici i RTK2, televiziji na srpskom jeziku. Tamo često gostujem u prigodnim emisijama. U početku sam dobio honorar koji sam utrošio na štampanju druge knjige “Kosovske kaže“.
Za „Jedinstvo“ me vežu drage uspomene
– Za Jedinstvo me vežu drage uspomene iz mladosti. Objavljivao sam karikature svakog ponedeljka u rubrici Humor i Zanimljivosti. Na kraju meseca dobijao sam honorar. Čak su mi novac slali i za vreme služenja vojnog roka u dalekoj Sloveniji. Godine 1975. postao sam novinar. Završio sam novinarsku školu čiji su predavači bili sa Jugoslovenskog instituta za novinarstvo. Nije mi bilo lako. Uslovi za mene iz seoske sredini bili su teški. Pojedini urednici bili su arogantni. Dok se Jedinstvo štampalo u Skoplju radio sam na korekturi. Prelazak na dnevno izlaženje 1977. za mene je bilo olakšanje. Bio sam pošteđen mnogih neprijatnosti. Radio sam kao dežurni urednik u Domu štampe – kaže Novica Kitić.
– Najsrećniji period u Jedinstvu bio mi je od 1999. do odlaska u penziju. Tada sam dobijao priznanja i nagrade. Između ostalog i nagradu “Lazar Vučković“ za prozu objavljenu u časopisu “Stremljenja“.
Novica Kitić penzionerske dane provodi sa porodicom, piše kratke priče, druži se sa komšijama, prijateljima i kolegama… U ranim jutarnjim satima piše za svoju dušu. Ostatak dana posvećen je porodičnim obavezama. Rad u bašti ga relaksira.
– Život ide dalje. Treba izdržati… Knjiga „Kosovske kaže“ sadrži stotinu četreset i dve (142) kratke priče na dijalektu. U pripremi je i treća knjiga „Sve dočenja u stihu“.
Najveće zadovoljstvo mu predstavlja činjenica da je svojim pričama sačuvao govor lokalnog stanovništva od zaborava. Napisao je preko 500 priča književnim jezikom i kosovsko-resavskim dijalektom.
– Kosovac retko zbori. Više ćuti. Zatvoren je, nekako. A što on da priča, kad drugi mogu po bolje. Merak mu da kaže kad oseti. Kad reč iskoči od srce. Ako nije otud, reč je plitak. Džabe što mu je na vr’ jezik, ako nije od srce.
I ovo je kratka priča Novice Kitića koja i o njemu priča.
Autor: Slavica Đukić
Izvor: Jedinstvo