Patrijarh osveštao spomen-kapelu u Mauthauzenu

NA MESTU VELIKOG STRADANJA

Njegova Svetost Patrijarh srpski gospodin Porfirije služio je Svetu arhijerejsku liturgiju u Mauthauzenu u Austriji.

Pre Svete liturgije Patrijarh Porfirije je osveštao spomen-kapelu Svetih Srpskih Novomučenika u Mauthauzenu.

Na ovome znakovitom molitvenom sabranju u Mauthauzenu – podsetniku na mučeničku smrt pravoslavnih Srba u Prvom svetskom ratu – Njegovoj Svetosti sasluživali su Njihova Visokopreosveštenstva Mitropoliti dabrobosanski Hrizostom i crnogorsko-primorski Joanikije, Njihova Visokopreosveštenstvo Arhiepiskop praški Mihail iz Crkve čeških zemalja i Slovačke, braničevski Ignjatije, bregalnički Marko, slavonski Jovan, austrijsko-švajcarski Andrej, osječko-poljski i baranjski Heruvim, valjevski Isihije, šabački Jerotej, humski Jovan i hvostanski Aleksej.

Pored mnogobrojnih vernika pristiglih iz svih delova Austrije ali i otadžbine, ovome događaju, značajnom za celi srpski narod, prisustvovali su: predsednik Republike Srpske g. Milorad Dodik, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u Vladi Republike Srbije g. Nikola Selaković i ambasador Republike Srbije u Republici Austriji g. Nebojša Rodić.

Nakon čina osvećenja spomen-kapele, evharistijske blagodarnosti i molitve za upokojene, Patrijarh Porfirije je pred velikim brojem blagočestivih vernika, okupljenih za pomen i slavu Novomučenika Srpskih, uputio poučne i blagodatne reči:

Visokopreosvećena i Preosvećena braćo arhijereji, braćo sveštenici, braćo i sestre,

Sabrali smo se danas da služimo svetu Liturgiju bez koje ne postoji Crkva i bez koje nema naroda Božijeg i osvetimo ovaj hram na ovome strašnom ali istovremeno i svetom mestu. Mestu velikog stradanja naših predaka pravoslavnih Srba, ali i drugih naroda, u prvom redu naše braće Italijana koji su sa njima zajedno tamnovali i zajedno bili pokopani na ovim livadama tuge u mračnim godinama Prvog svetskog rata.

Mauthauzen i mesto na kome je podignuta i osvećena ova crkva bio je mesto raspeća i pogrebenja, zatiranja naroda, što usled loših uslova i gladi, što usled epidemije tifusa i drugih bolesti, ali i svešteno gradilište na kome su ti stradalnici počeli da zidaju ovaj hram kako za svog života tako i svojom smrću.

Mi ga, u neku ruku, samo dovršavamo, obnavljamo, ispunjavajući njihovo davnašnje zaveštanje, njihovu volju i njihov blagoslov, posvedočenu zapisom u rukopisnim, logorskim novinama, da se na mestu njihovog stradanja jednog dana obavezno podigne hram.

Zato braćo i sestre valja znati da mi danas stojimo na mestu koje je strašna učionica u kojoj saznajemo da se Bog neprekidno javlja u istoriji i danas kao što je to nekada činio, i da se upravo na mestima gde najviše izgleda da Ga nema, da On ćuti, da odustvuje, da trujumfuje zlo a ne dobro, On istovremeno najdublje pokazuje i otkriva u postupcima i opredeljenjima, u martiriji, svedočanstvu ljudi koji stradaju Imena Njegovog radi.

Ispod blata i krvi, prljavštine i bolesti, oruđa za poljoprivredu, namenjenog donošenju hrane koja je život, a ovde prekovanog u niz krstova na kojima su razapinjani naši preci, sa kojih su sišli u smrt, što nam pokazuju i freske na zidovima ovoga hrama, sijala je i sija i sijaće svetlost Božija.

Oni su živeli u neuglednim i prljavim barakama a od njih su verom napravili hramove i sveta mesta. Hodali su hladnim i vlažnim poljanama logora i, u Duhu, uspinjali se na Golgotu. Iznosili su njihova tela iz baraka smrti i spuštali ih u zajedničke grobnice, istovremeno ih uznoseći u naručje Avramovo, u desnicu Gospodnju, u Zemlju Živih.

I tada je Gospod Istorije, verom i vernošću naših predaka, hrabrošću i trpljenjem, bratskom ljubavlju i nepokolebivim svedočenjem onoga ko su i šta su, počeo da zida ovaj hram koji mi danas, Njegovim blagovoljenjem i blagodaću, završismo.

Temelji ovog hrama su ne samo ispod nas nego svuda oko nas. Svaka mučenička kost ovde ostavljena i položena je ugrađena u njega, povezana sa njim. Ovaj hram je plod koji je iznikao iz semena koje su bile te posejane sveštene kosti. Ovaj hram je kao neki svešteni ledeni breg – vidimo samo mali njegov deo koji je iznad vode, a mnogo veći je ispod nje, ispod nas. I ne samo ispod nas nego i iznad nas, na nebesima, u horovima svetih gde poju naša postradala braća, vojnici i seljaci, oficiri i učitelji, jedva porasla deca i čestiti starci. I ne samo iznad nas, nego i u nama je ovaj Hram, braćo i sestre ako ga ponesemo sa sobom, ako ga ugradimo u svoja srca, ako ponesemo u sebi iste one vrednosti, ista uverenja i opredeljenja, koje su imali, kojima su živeli i za koje su svoje živote dali naša prisnopamjatna braća koja ovde počivaju.

Na ovom, ali i drugim mestima kakvih u Evropi ima ne malo, mi, pripadnici naroda koji su ovde stradali, sve što se desilo možemo da posmatramo jednostavno, da povodom toga imamo jasna, crno-bela osećanja. Da nam bude jasno šta je dobro, a šta je zlo. Ko je zločinac, a ko su žrtve. I tu, svakako, nema nikakvih dilema – pogotovu što su masovne egzekucije, iznurivanja do smrti od rada, gladi i izostanka lekarske brige, vršena na osnovu državnih zakona i zvaničnih naredbi, brižljivo beležena u knjigovodstvu smrti. Međutim, logika Božja je drugačija od logike ljudske. Upravo tamo gde je veliko stradanje, tu je i blagodat Božija velika i još veća od stradanja. Tu se knjige smrti žrtvom mučenika i posetom Duha Svetoga pretvaraju u Knjige večnog života. Jer tamo gde nedužni stradaju Gospod blagodaću svojom to mesto pretvara u sveto mesto, u mesto molitve. Stoga je za nas pravoslavne Srbe, Mauthauzen pre svega mesto molitve, molitve za postradale naše pretke mučenike, ali i mesto molitve njima, da se oni mole protomučeniku Hristu za nas, da niko više ne strada tako kako su oni ovde, daleko od rodne kuće, postradali. Ovde, u ovom hramu, ćemo se susretati u molitvi sa našim precima i zajedno sa njima sa Hristom Bogom živim. Ali, u našem molitvenom susretu, biće i drugih savremenika tog stradalnog vremena. Verujemo da je i njih više nego što pretpostavljamo, i da Bog zna više imena od onih koja su nama poznata. Jedno takvo ime koje znamo i već smo ga čuli danas i sada sa sveštenim pijetetom pominjemo, za koje duboko verujemo da će biti u molitvenom zagrljaju, u horu svedoka Jagnjetovih, jeste i ime biskupa Linca Rudolfa Hitmajera. On je bio doktor teologije i profesor pastirskog bogoslovlja, jedan od najpoznatijih besednika svoga vremena i svakako neumoran pregalac na polju haritativnog rada. Vođen bogoljubljem i čovekoljubljem, nadahnut Jevanđeljem, 10. februara 1915. godine posetio je u logoru Mauthauzenu zatočene Srbe. Većina od njih je bila već obolela od tifusa. Biskup je odlučio da ih lično pomaže i neguje. Tom prilikom se zarazio, razboleo i umro veoma brzo, već 5. marta, iste te, strašne 1915. godine. Na taj način je ovaj milostivi Samarjanin svoga doba, pripadnik naroda koji je podigao logorske zidine, svojevoljno kročio u njih, pokazujući da je za njega Jevanđelje Knjiga koja nadahnjuje i obavezuje, i u skladu sa tim položio svoj život za ljude u kojima su neki gledali ratne zarobljenike i interniranu radnu snagu dok je on u njima video, kako je to Gospod rekao, prijatelje svoje.

Iz tog razloga, kako rekoh na početku, mi pravoslavni Srbi, ne treba da podlegnemo binarnoj logici današnjeg sveta. Sveta koji se uporno bori protiv Jevanđelja i zagovara jedan drugi način postojanja, jedan drugi i drugačiji sistem vrednosti, za koji nas Gospod poziva da ga preobrazimo i prevaziđemo.

Zapovest da volimo neprijatelje svoje pokazuje da nema trajnog neprijateljstva među ljudima, da ljudi nisu osuđeni da budu neprijatelji jedni drugima, ukoliko to prekinu u svom srcu. Ukoliko se u mom srcu braćo i sestre, i u vašim srcima, prekine ta linija mržnje, straha, sukobljavanja, neprijateljstva – ona na izvestan način prestaje da postoji i u celom svetu.

Poziv Raspetog i Vaskrslog Bogočoveka, koji najbolje zna šta su muke i stradnja ali i to da se ona ne završavaju tamom i gorčinom nego svetlošću i radošću, da blagosiljamo one koji nas kunu, činimo dobro onima koji nas mrze i molimo se Bogu za one koji nas gone, (Mt. 5:44) nigde ne zvuči tako potresno i istinito kao na mestima ovakvih stradanja kakvo je i ovo svešteno mesto na kojem se nalazimo. Ali nigde u tolikoj meri i ne obavezuje kako to čini ovde. Na mestu gde smo podigli mnogoznačni hram – Spomenik stradanju koje se ovde desilo, Pomenik onih koji su u Gospodu usnuli među ovim žicama i ogradama, i Opomenik generacijama koje dolaze, da paze da se ovakvo zlo nikada i nigde ne ponovi.

Neka Gospod upokoji sve postradale u ovom logoru, logorima koji se nalaze u neposrednoj okolini, kao i u celoj Evropi i celom svetu. Neka isceli svaku ranu i preobrazi svaku muku, ljubavlju svojom, nailaskom Svetoga Duha Utešitelja, obriše svaku suzu koja je ovde pala i od nje, ovoga mesta, ove svete mučeničke zemlje napravi blato koje će svima nama pomazati oči da progledamo i vidimo da istinskog bratoljublja i zajedničkog života nema bez istinskog bogoljublja prema jednome u Trojici Bogu. I zato braćo i sestre, znajte da je važnije od svega da gde god da se nalazimo, ne treba samo da čuvamo svoju pravoslavnu veru i kroz nju čuvamo ono što pripada folkloru našeg naroda i običajima, nego treba da živimo svojom pravoslavnom verom, da živimo Jevanđeljem Hristovim. Da znamo da na pitanje, koje su mnogi meni upućivali, naročito kad se nađu izvan matice: Kako oče da naučimo svoju decu da budu i ostanu Srbi, postoji jedan jedini odgovor: Naravno da ćete učiti decu njihovom poreklu. Ali ako ih ne budete učili, pre svega i iznad svega, pravoslavnoj veri, iako ih i naučite kom rodu pripadaju, zasigurno pre ili kasnije, kada se u njima razbukti duhovna glad a vi im niste dali pravoslavnu veru, oni će potražiti hranu na drugim trpezama. I kada nađu duhovnu hranu na drugim trpezama, kada ne budu pravoslavni hrišćani, bez obzira što ste ih naučili da budu Srbi, pre ili kasnije zaboraviće i to svoje srpsko poreklo. Šta više, ako ne daj Bože, uzmu sa neke trpeze koja je kvazi duhovna i nudi potpuno otrovnu hranu, ne samo da će zaboraviti kojem narodu pripadaju, nego će sigurno i neretko, zaboraviti i na ime svoga oca i svoje majke. Ali ako ih budete učili pravoslavnoj veri, ako ih budete utemeljili na autentičnom, izvornom, duhovnom identitetu, a to je Hristos i Jevanđelje Njegovo, onda i sve ono što je njihovo i vaše, što pripada našem narodu, dobiće svoj istinski i pravi identitet i pečat i svoju trajnu vrednost. I zato braćo i sestre da se okupljamo u ovom hramu, da služimo pre svega Svetu liturgiju, da se pričešćujemo Telom i Krvlju Hristovim, i u svakom hramu, da se molimo za nevino postradale na ovome mestu, da se njima molimo, da se okupljamo u hramovima Božjim, da se tamo susrećemo jedni sa drugima i svi zajedno sa živim Bogom, Gospodom i Spasiteljem našim kome neka je slava sada i uvek i u vekove vekova! Amin!

***

Spomen-kapela Svetih Srpskih Novomučenika je sagrađena 2018. godine povodom stogodišnjice od završetka Prvog svetskog rata. Kapela je izgrađena na mestu logora, mestu stradanja osam hiljada Srba ali i drugih naroda: Italijana, Rusa… Iako inicijativa za izgradnju ovoga spomen obeležja velikog stradanja srpskog naroda u Austriji postoji dugo, upornošću blagočestivog naroda na čelu sa episkopom austrijsko-švajcarskim g. Andrejom, došlo se do cilja obeleženog današnjim velikim molitvenim sabranjem za pokoj duša stradalih predaka i za nadu blagočestivih potomaka.

Izvor: SPC