UZROCI I POSLEDICE
Dr Miroslav Kuka više decenija proučava genezu razlika među polovima.
Naučni rad „Psiho-fizički, neurološki i sociološki dualizmi polova u funkciji nekompatibilnih muško-ženskih zajednica“ dr Miroslava Kuke, uz najviše recenzentske ocene, nedavno je objavio “Američki naučni časopis za primenjenu nauku i tehnologiji“ sa sedištem u Njujorku. Takođe, i „Američki istraživački časopis za һumanističke i društvene nauke“ izrazio je želju da publikuje ovaj naučni rad.
Dr Miroslav Kuka, profesor na Pedagoškom fakultetu u Bitolju i Akademiji vaspitačko-medicinskih strukovnih studija u Kruševcu, više decenija proučava genezu razlika među polovima. Njegova prva komparativna istraživanja odnasa među polovima, objavljena su 2002. godine u visokotiražnoj knjizi Voli i dozvoli da te voli, gde je opisao procese izgrađivanja slobodne ličnosti (za i protiv intuitivnog zaključivanja), vrste i načine komunikacija među polovima, izvore i posledice strahova (od upoznavanja, ljubavi, raskida), razloge nastajanja i načine prevazilaženja kriza u ljubavi, uzroke i posledice patnji, kao i procese koji utiču na prilagođavanja pojedinca prostoru i vremenu.
U uvodnom delu svog naučnog rada o „genezi dualizma polova“, dr Miroslav Kuka navodi da se muškarci i žene razlikuju od samog početka, počevši od polnih hormona koji se luče u njihovom telu. Do osme nedelje starosti fetusa, mozak ima karakteristike ženskog mozga, a potom započinje priliv hormona koji stvaraju razlike, usmeravajući neurone da se organizuju prema muškom ili ženskom šablonu. Porast nivoa testosterona transformiše dotadašnji „univerzalni mozak“ u muški, tako što jedan broj ćelija u komunikacionim sistemima uništava (programirana ćelijska smrt), omogućavajući da se preživeli neuroni povežu na specifične načine. S druge strane ženski mozak nastavlja svoj razvoj stvarajući više neuronskih veza u centrima za komunikaciju i izražavanje emocija. Ova specifičnost se najčešće koristi kao argument za šaljivu konstataciju da „žena zna kako je biti muškarac, ali muškarac ne zna kako je biti žena“.
Ključni hormon libida (seksualnog nagona, želje) je testosteron, muški hormon nadbubrežne žlezde, koga luče i jajnici u manjim količinama. Testosteron se u telu muškarca smanjuje sa godinama ili smanjenim unosom životinjskih masti u ishrani, tj. smanjenom količinom holesterola u krvi.
Po rečima dr Miroslava Kuke iz nejasnih razloga Svetska zdravstvena organizacija godinama spušta granice referentnih vrednosti holesterola u krvi. Nizak nivo testosterona uslovljava da je “muškarac sve manje muškarac”, tj. smanjuje mu se oplodni potencijal, gubi mišićnu masu, ali dobija stomak, jer se povećava koncentracija estrogena. Estrogen je hormon koji se ne stvara samo u jajnicima žene, već se pravi i u salu žene i muškarca. Estrogen utiče da se žena razlikuje od muškarca, a njegovo lučenje je najjače tokom puberteta, kada se razvijaju i stimulišu polne karakteristike, poput razvoja grudi. Progesteron je drugi ženski hormon, koji ima ulogu kočnice seksualne želje. U periodu reproduktivne aktivnosti, na mesečnom nivou a u različitim vremenskim intervalima, kod žene nadvladava jedan od hormona, koji između ostalog, najneposrednije utiče na loše raspoloženje ili anksioznost kod žene. Ova pojava se najčešće koristi kao argument za šaljivu konstataciju da „žena na mesečnom nivou jaše tri divlja konja: progesteronski, estrogenski i testosteronski.“
Sistematizujući dosadašnja naučna istraživanja, zasnovana na rezultatima dobijenim pomoću PET tomografije i magnetne rezonance, dr Miroslav Kuka navodi da muški i ženski mozak na različite načine obrađuje nadražaje, tj, muški mozak ima više veza unutar leve i desne hemisfere mozga, dok su kod žena hemisfere međusobno jače povezane. Muški mozak sadrži više nervnih vlakana (ukupna dužina oko 176.000 kilometara), dok je kod žena bolja povezanost među neuronima. Ženski mozak je prosečno aktivniji od muškog, i to u prefrontalnom korteksu, koji je zadužen za planiranje, organizaciju, i učenja po modelu pokušaj-greška. Delovi frontalnog režnja mozga, koji regulišu donošenje odluka i rešavanje problema, proporcionalno su veći kod žena, dok je parijetalni režanj, koji je zadužen za numeričke radnje, veći kod muškaraca. Međutim, parijetalni režanj je deblji kod ženskog mozga, što im otežava prostornu orijentaciju, kao i percepciju objekata u prostoru. Ženski govorni aparat koristi obe hemisfere mozga, dok muški govorni aparat isključivo koristi levu stranu mozga. S obzirom da žene imaju veći limbički sistem nego muškarci, one na lakši način tumače i izražavaju svoje emocije, što im omogućava i lakšu socijalizaciju. Takođe, dr Miroslav Kuka upućuje da je američki psihijatar Daniel Amen konstatovao da žene u većini slučajeva bolje i duže pamte od muškaraca, jer imaju povećanu aktivnost u hipokampusu. Međutim, dugoročna statistika ne ide u korist žena, jer estrogen štiti žene od neurodegeneracija, a kod muškaraca to čini testosteron. Kada padne nivo testosterona kod muškaraca, rezultati nisu dramatični, kao kada padne nivo estrogena kod žena. Stoga su žene u periodu nakon menopauze izložene većem riziku od demencije nego muškarci. Takođe, istraživanja su pokazala da žene osećaju bol znatno intenzivnije od muškaraca, tj. potrebna im je veća količina morfijuma, kako bi se postigao efekat smanjenja bola.
Analizirajući faktore koji utiču na formiranje porodičnih organizacija, dr Miroslav Kuka uočava tesnu povezanost porodice i društvenog sistema. Nevezano od uloge, vremena nastanka i trajanja porodica, razlikujemo nekoliko porodičnih teorija (tradicionalna, idealistička, utopistička, individualistička, materijalistička i evoluciona), ali u svakoj teoriji postoje izražene razlike u pristupu vaspitanja muške i ženske dece, a potom njihovom različitom prihvataju u široj društvenoj zajedinci.
Po rečima dr Miroslava Kuke, ovakav pristup je arhetip nasleđenog ponašanja predaka, koji su zbog tehnološke nerazvijenosti, porodičnu i ličnu egzistenciju, prvenstveno videli u “snazi mišića” (obrada zemlje, šume, itd.), što muškarac po svojoj muskulaturi, tj. prirodi građe, ima jače razvijeno od žene. Dakle, egzistencija u vremenu tehnološke nerazvijenosti, sigurnija je sa muškim, nego sa ženskim detetom, i po tom usvojenom načinu razmišljanja i zaključivanja, stvaraju se kasnija polna diferenciranja i u tehnološki razvijenim društvima, po principu “halo efekta”.
Takođe, dr Miroslav Kuka navodi da se ljudska ličnost ne rađa gotova, već se formira u procesu društvenih interakcija koje uključuju: Kultiviranje tj. razvijanje fundamentalnih lјudskih sposobnosti, poput: učenja jezika i načina komunikacije, preuzimanja iskustava iz date kulture i osposoblјavanje za samostalnost. Socijalizacije kojom se uvodi u pravila društvenog života ali istovremeno stvarajući i sopstvena merila i kriterijume ponašanja. Individualizacije pomoću koje se razvija unutrašnji sistem motivacije u skladu sa personalnim svojstvima ličnosti. Muškarci i žene s obzirom na psiho-fizičke i neurološke razlike, kao i razlike kulturnog nasleđa sredine u kojoj žive, po različitim modelima se kultiviraju, socijalizuju i individualizuju, a potom se te različitosti prihvataju unutar uže (porodica) i šire (društvo) zajednice. Na primer, dr Miroslav Kuka navodi da je društveno neprihvatljivo videti pijanog čoveka, ali će gotovo sva društva lakše razumeti i prihvatiti pijanog muškarca, nego pijanu ženu. Takođe, u svim društvima promiskuitet je lakše razumeti i opravdati kod muškarca, nego kod žene. Muškarac koji promeni više žena naziva se jednim imenom, a žena sasvim drugim.
Po rečima dr Miroslava Kuke, muškarci i žene na različite načine odrastaju kroz procese izgrađivanja svoje ličnosti. Ti procesi podrazumevaju izgrađivanje i ispoljavanje slobode ponašanja, koja podrazumeva nezavisnost vršenih izbora i načina postupanja, bez obzira na očekivanja, zahteve i ocene drugih. Emocionalna sloboda, se ispoljava u nezavisnosti pojedinca od nečije brige, fizičke i emotivne bliskosti, prihvatanja. Saznajna sloboda, podrazumeva posedovanje sopstvenih vrednosti, kriterijuma za ocenjivanje, sopstvenih ciljeva i načina njihove realizacije. Sloboda identiteta, podrazumeva osećanje sopstvene različitosti od drugih, i sposobnost za postavljanjem granice sopstvenog “ja”. Instrumentalna sloboda, se ispoljava u sposobnosti za samostalno delovanje i izvršavanje raznih zadataka neophodnih za efikasno funkcionisanje u oblastima društvenog života. Ekonomska sloboda, podrazumeva sposobnost za samostalno obezbeđivanje materijalne egzistencije. Između navedenih oblika sloboda postoje zavisnosti, tj. pojedinac najranije usvaja slobodu identiteta (njen određeni stepen), koji predstavlja neophodan uslov za razvoj saznajne i emocionalne slobode. Emocionalna sloboda utiče na postizanje instrumentalne i ekonomske slobode. Muškarci i žene s obzirom na psiho-fizičke i neurološke razlike, kao i razlike kulturnog nasleđa sredine u kojoj žive, na različite načine usvajaju i manifestuju izgrađene slobode ličnosti, u užoj (porodica) i široj (društo) zajednici.
Sve navedene razlike, po rečima dr Miroslava Kuke, uticale su da se žene sa svojim pravima, ulogama i uticajima, vekovima potiskuju na društvenu marginu. Međutim, krajem XIX veka dolazi do pojave velikog broja društvenih pokreta sa slobodarskim idejama jednakosti, borbama za veća prava marginalizovanih društvenih grupa, itd. U tim društvenim pokretima žene su podjednako učestvovale kao i muškarci, neretko su bile simboli u tipiziranim ulogama heroina. Veći revolucionarni pokreti, od samog početka iniciraju i pokrete za emancipaciju žena, tj. oslobađanje žena od autoriteta muškaraca i tradicionalnih struktura moći.
Rezultati pokreta za emancipaciju žena najbolje se vide u konstalaciji muško ženskih odnosa u današnjem savremenom, industrijsko-tehnološkom društvu. Savremeni se razlikuje od „starog sveta“ porastom proizvodnje i potrošnje, povećanjem uloga društvenih institucija, i smanjenjem značaja porodice. Razvojem industrijske proizvodnje, raste broj nezaposlenih, a jača moć korporacija, koje u formi “savremenog ropstva” drže najveći broj pojedinaca. Konformistički tip ličnosti u tim uslovima se javlјa kao normalan rezultat. Savremena porodica je materijalno nezavisna od roditelјske, stopa sklapanja braka je visoka, te je mnogo više udatih žena, koje imaju jednaka prava u pogledu svojine, ali je i broj razvedenih brakova u konstantnom porastu. Deca se ne tretiraju kao ekonomski činilac, već im je osnovna obaveza završetak škole. Odsustvo emocionalnosti je sve izraženije, jer se insistira na ponašanju prema usvojenim pravilima.
Procesi emancipacije žena, pokušavaju u društvenim interakcijama izjednačiti razlike među polovima (psiho–fizičke, neurološke), ali se one ne mogu poništiti, jer čine osnovu našeg postanka i opstanka. Emancipacija žena je donela ženi ekonomsku jednakost sa muškarcem, ali je žena ostala fizički nedovoljno pripremljena da se sa njim takmiči. Svoju društvenu prihvatljivost, emancipacija je ostvarila kroz pravno administrativne forme, dok se u praksi ženama ne poklanja isto poverenje kao muškarcima. Tokom većeg dela XX veka, 80% svih lekara u Americi (i gotvo celom svetu) bili su muškarci, a skoro sve medicinske sestre su bile žene. Poslednjih decenija ovaj odnos se značajno menja. Međutim, procesi emancipacije su u glavi žene stvorili antagonizme i distance prema muškarcu, što po rečima dr Miroslava Kuke, u najvećoj meri trpi savremena bračna zajednica.
Takođe, dr Miroslav Kuka ističe da je ubijanje ljudi svirepo i nehumano, ali je istorija pokazala da naša kultura može podneti izvesnu meru surovosti, a da ipak opstane. Međutim, ubijanje emocija kod ljudi, popularisanjem kulta sexa i pornografije, može po opstanak naše kulture predstavljati veću opasnost od nasilja. Ljubav je jedna od osnovne četiri emocije kod čoveka (ljubav, mržnja, strah i bes) a prethodi joj zavođenje, čiji je krajnji cilj produžetak vrste. Zavođenje je neizbežna igra kod ljudi, pošto je direktan poziv na sex društveno neprihvatljiv i često rezultira neuspehom.
Ljudska zavođenja u potpunosti oponašaju životinjska, sa osnovnim ciljem skretanja pažnje na sebe. Pripijena odeća i visoke potpetice, koje primoravaju ženu da se njiše dok hoda, to je prihvaćen način isticanja karlice, sa ciljem reklamiranja sposobnosti da se lako može začeti. Istovremeno, na taj način se pokazuje i ranjivost, jer partner ne želi samo da se razmnožava, on želi i da zaštiti ženu i potomstvo. U periodu kad je najveća mogućnost da žena začne, ona nesvesno bira partnera čiji izgled ukazuje na “bolje gene”, apstrahujući da li će odabrani biti u stanju da brine o potomstvu. Stvari se menjaju u periodu kad žena nije u fazi ovulacije, tada u kriterijume za selekciju muškaraca ulazi: inteligencija, kreativnost, smisao za humor, društvenost, itd. Muškarci pažnju na sebe skreću svojim psiho-fizičkim kapacitetima, koji se pored fizičkog izgleda, u društvenim odnosima manifestuju pozicioniranjem kroz sistem uloga (horizontalna organizacija društva) i sistem položaja, tj. statusa (vertikalna organizacija društva). Što je položaj, tj. status muškarca u društvu bolji, kod žene se povećava utisak sigurnosti, a samim tim i izbor takvog muškarca. Međutim, za razliku od životinja, muškarac je sklon “društvenoj mimikriji” tj. kompenzaciji svog npr. lošijeg fizičkog izgleda, pomoću ostvarenih društveno statusnih simbola. Odstupanja od arhetipa lepog muškog fizičkog izgleda ali sa posedovanim statusnim simbolima: nekretnine, skupa kola, brodovi, avioni, itd. muškarac kompenzacijama “produžava svoj penis”, ostajući u igri da bude odabran ili da bira po želji.
Međutim, po rečima dr miroslava Kuke, ljubav se može posmatrati i sa aspekta banalnih hemijskih procesa, čiji je rezultat “unutrašnje osećanje“ i manifestno ponašenje muškarca i žene. Ti procesi imaju tri faze: u prvoj fazi mozak u velikim količinama proizvodi hormon feniletilamin (PEA), koji nazivaju “molekul ljubavi”, a koji zajedno sa supstancama norefedrinom i dopaminom dovodi do zaljubljenosti. U drugoj fazi hipofiza, endokrina žlezda, luči hormon oksitocin, koji odlučuje hoće li potencijalna ljubav imati budućnost. U trećoj fazi koja počinje posle 1-2 godine, ovi hormoni gube svoje dejstvo, tj. organizam se na njih adaptira. U ovom periodu nastupa ljubavna kriza, tj. donosi se odluka: rastanak ili nastavak ljubavi. Međutim, i na tu odluku utiče hormon endorfin. Ukoliko mozak proizvodi dovoljno endorfina, ljubav se načešće učvršćuje.
Kod žena i mušlaraca, ključni hormon libida (seksualnog nagona, želje) je testosteron. Seksualni čin podrazumeva polni odnos, koji može biti penetrativni i nepenetrativni. Međutim, po rečima dr Miroslava Kuke, penetrativni seksualni čin, pored zadovoljstava, u psihologiji muškarca i žene stvara nova polna diferenciranja. Naime, penetracijom muškog polnog organa u ženski, muškarac ženu “telesno osvaja”, dok žena u koju se penetrira, postaje “telesno osvojena”. Muškarac u tim okolnostima kod sebe formira utisak nadmoći „osvajača“, dok se kod žene najčešće javlja utisak latentne inferiornosti u odnosu na muškarca. Ovako stvorena psihološka neravnoteža među polovima, samo se nadovezuje na već formirane i izgrađene psiho-fizičke i neurološke razlike, koje su društveno prihvaćene. Sada se kod žene prirodno javlja potreba za ravnotežom tj. da stanja svojih inferiornosti dovede u ravnopravan odnos sa muškurcem. Najadekvatniji poligon za borbu emancipacije žene je bilo koja forma uspostavljene muško-ženske zajednice: prijateljstvo, romantična veza, brak ili vanbračni odnosi.
Sve dok se organizam žene (drugi je mehanizam kod muškarca) ne privikne na “hormone i supstance ljubavi”: feniletilamin, norefedrin, dopamin, oksitocin, endorfin, itd. kod žene se ne inicira borba za oslobađanje iz položaja inferiornosti u odnosu na muškarca (emancipacija), jer zajednicom muškarac-žena dominira ljubav, koja nasleđene, izgrađene i društveno prihvaćene razlike polova apstrahuje. Adaptacijom organizma na “hormone i supstance ljubavi”, što je vremenski individualno određeno, a determinisano personalnim karakterom, temperamentom i strukturom formirane zajednice, žena počinje borbe za emancipaciju. Dakle, pod dejstvom “hormona i supstanci ljubavi”, žena svoj inferioran položaj ne percipira, jer je na izvestan način uspavana ljubavlju. Psiho-fizičke, neurološke i sociološke razlike među polovima, aktiviraju “društveni okidači”, koji su različiti i individualno determinisani, jer “svaki čovek je sličan svim ljudima, sličniji nekima od njih a u suštini različit od svih”. Jedan od najčešćih “društvenih okidača” u svesti žene, predstavlja zasićenost, tj. neispunjenost stvorenom zajednicom, što se podstiče minimiziranjem kapaciteta svojevremeno odabranog muškarca.
Minimiziranje kapaciteta odabranog muškarca vrši se po istoj metodologiji po kojoj se svojevremeno vršio njegov izbor, a to je komparacija. Poredeći odabranog muškarca sa drugim muškarcima: kolegama na poslu, prijateljima, članovima familije, itd. ženu afirmativne razlike kod drugih muškaraca, podstiču da kapacitete odabranog muškarca minimizara, a time sebe u formiranoj zajednici uzdiže. Kriterujumi kojima se minimiziraju kapaciteti odabranog muškarca su potpuno isti kao i kriterijumi po kojima je svojevremeno bio izabran: vizuelna privlačnost, uspešnost, egzistencionalna i bezbednosna sigurnost, inteligencija, duhovitost, društvenost, itd. Stvarni ili pak zamišljeni muškarac sa kojim se odabrani muškarac poredi, uopšte ne mora biti boljih kapaciteta, bitno je kako žena sebi poređenje prikaže. Takođe, žena kroz sistem društvenih položaja i statusa, može vremenom više napredovati u odnosu na odabranog muškarca (stepen završenog obrazovanja, položaj i status u instituciji gde radi, društvenoj zajednici gde živi, itd.), čime se kroz procese poređenja takođe minimizira kapacitet odabranog muškarca.
Sve dok se kroz procese komparacija tj. „unutrašnjih borbi“, žena izjednačava sa odabranim muškarcem, zajednica opstaje. Zajednica najčešće opstaje i kada se žena izjednači po merenim kriterijumima sa odabranim muškarcem. Međutim, čim žena u svom utisku „pobedi muškarca“ po nekom od kriterijuma poređenja, ta zajednica se najčešće okončava, jer se pobeda po jednom kriterijumu, od strane žene multiplikuje i na većinu ostalih kriterijuma. Žena svoju pobedu nad odabranim muškarcem, ostvaruje i posredno, preko ostvarene emotivne privlačnosti sa drugim muškarcem, koji je po njenim kriterijumima „kapacitetno bolji“ u odnosu na svojevremeno odabranog. Po rečima dr Miroslava Kuke, slične komparacije u muško-ženskoj zajednici sprovodi i muškarac u odnosu na odabranu ženu. Međutim, muškarac primarno poredi svoju postojanu atraktivnost, tj. emotivnu privlačnost, prema ženama koje po njegovom kriterijumu „bolje izgledaju“ u odnosu na svojevremeno odabranu. Pojam „bolje izgleda“ je individualna percepcija muškarca i žene, i ne treba je kategorisati ili pojedinačno tumačiti.
Na kraju svojih analiza dr Miroslav Kuka zaključuje da „psiho-fizički, neurološki i sociološki dualizmi polova, utiču da opstaju samo one muško-ženske zajednice, koje su strukturalno spoj apsolutno kompatibilnih ličnosti. Savremeno društvo za razliku od „starog sveta“, ne trpi ni najmanja odstupanja od kompatibilnosti muškarca i žene (razlike se teško kompenzuju unutar formiranih zajednica), jer isto ne dozvoljavaju nasleđeni i izgrađeni polni dualizmi, pojačani društveno prihvaćenim rezultatima procesa emancipacije žena. Takođe, snižen nivo tolerancije i odsustvo kompromisa, kao i popularisanje društveno prihvatljivih a potom sistemski odbacivanih demokratskih normativa, utiče na kompatibilnost muško-ženskih zajednica. Međutim, ovi faktori su produkt popularisanja liberalnih vrednosti u savremenom društvu, i nisu primarno determinisani dualizmom među polovima“.
Tri nivoa razlika među polovima: psihofičke, neurološke i sociološke.
Dobro je da se uopšte podnosimo a kamoli živimo u zajednicama.
Kroz genezu dualizma polova, do kompatibilnosti u skladu sa prirodom.
Recept profesora Kuke, lišen šuma trendova XXI veka.
Znači ipak su jedni sa Venere a drugi sa Marsa. Oduševljena sam tekstom, sa svih strana su objašnjene razlike među polovima, koje neki ljudi mogu a neki ne mogu da pomire kako kod sebe ili kod odabranog partnera.
Kompleksna tema, šta god da se kaže ili napiše, uvek će po nešto biti izostavljeno. Međutim, rekao bi da su ovde stvari u širokom opsegu uticaja, poređanje korektno. Pohvale autoru.
Još jedan od dokaza da imamo pametne ljude, gotovo u svim oblastima, jedino što se neafirmisani u Srbiji, po pravilu afirmišu izvan Srbije. Gde je greška? Primer moje porodice.
Pre vise od 15 godina, dobila sam za rodjendanski poklon knjigu “Voli i
dozvoli da te voli”. Bivsi momak je verovatno nije procitao!