O ČEMU JE ZAPRAVO REČ?
Čini se da su danas svi zabrinuti da imaju poremećaj pažnje ili neku vrstu dijagnoze koja se može podvesti pod ADHD.
Margaret Sibli, profesor psihijatrije i bihevioralnih nauka na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Vašingtonu, specijalizovana za rad sa adolescentima i odraslima koji imaju poremećaj pažnje i hiperaktivnost (ADHD), navodi da su ona i njene kolege „zatrpane“ klijentima koji zapravo nemaju ADHD – ali zbog slabe koncentracije su ubeđeni da ga imaju.
Stopa dijagnoza poremećaja pažnje i hiperaktivnosti je u porastu u Sjedinjenim Državama, a objave na TikToku i drugim platformama društvenih medija ubedile su još više ljudi da imaju problema s pažnjom. Čak i među ljudima koji nisu tražili medicinsku pomoć, čini se da postoji osećaj – verovatno pojačan redovnim studijama o smanjenju raspona pažnje – da je fokusiranje sve teže. Nedavno istraživanje u Velikoj Britaniji pokazalo je da oko polovine odraslih misli da im je raspon pažnje sve kraći, a mnogi nastavnici kažu da se ista stvar dešava i sa decom.
Adam Braun, ko-direktor Centra za pažnju, učenje i pamćenje na Univerzitetu „Sv. Bonaventura“ u Njujorku, kaže da postoji dobar razlog za zabrinutost. Po njegovom mišljenju, nedostatak pažnje je dostigao nivo „epidemije“. Ali ima i dobrih vesti, dodaje. To je epidemija koju možemo da preokrenemo.
Savremeni pogled na stari problem
Ometanje pažnje nije ništa novo. Fokus prirodno raste i opada u zavisnosti od niza faktora, od toga koliko je neko spavao prethodne noći do toga koliko je zainteresovan za zadatak. Ali „koktel“ anksioznosti svojstven savremenom načinu života može dovesti do posebno snažnog popuštanja pažnje, kaže Siblijeva.
Većina ljudi bez hroničnih problema sa pažnjom verovatno bi mogla prilično dobro da se usredsredi ako bi dobili zadatak u tihoj, praznoj prostoriji – ali verovatno bi imali lošije rezultate ako bi uradili isti zadatak u prostoriji u kojoj ljudi pričaju i svira muzika. U savremenom životu, kaže Sibli, mi u suštini sve vreme živimo u prostoriji punoj smetnji, zahvaljujući sve zahtevnijim potrebama posla i života kod kuće, društvenim stresorima poput pandemije i stalnom iskušenju mobilnih telefona, društvenih medija i interneta.
Ekrani predstavljaju jedinstveno minsko polje ometanja, sa svojim stalnim protokom obaveštenja i informacija – a oni su namerno tako projektovani, kaže Glorija Mark, profesorka informatike na Univerzitetu Kalifornije, i autorka knjige Attention Span: A Groundbreaking Way to Restore Balance, Happiness and Productivity. U svojoj srži, internet je napravljen tako da koristi način na koji ljudi razmišljaju, kaže profesorka Mark, tako da nije iznenađenje što ljude privlači. „Nije tajna samo u činjenici da postoje algoritmi koji privlače našu pažnju, već i taj osećaj da moramo da odgovorimo, moramo da proverimo.“
Ljudski mozak želi novost, uzbuđenje i društvenu povezanost, a uređaji udovoljavaju tim željama. Provera obaveštenja koje treperi na ekranu može da obezbedi mali udar dopamina, stvarajući osećaj nagrade koji vas tera da se vraćate po još.
Kada se prepustite iskušenju i prekinete rad da proverite svoj telefon, vaš mozak takođe mora da promeni brzinu da zaustavi ono što je ranije radio i pređe na novi zadatak, objašnjava Braun. Ovaj proces negativno utiče na ukupnu brzinu i kvalitet vašeg rada u kratkom roku, pokazuju istraživanja, a dugoročno, „što se više bavite prebacivanjem sa zadatka na zadatak, to vaš mozak više želi da luta i traži tu novu stvar“, dodaje Braun.
Drugim rečima, mozak nam se navikava na stalne promene i upušta se u njih po navici – stoga nije čudno što stalno proveravate svoj telefon čak i dok gledate svoju omiljenu televizijsku emisiju.
Zaista, istraživanje prof. Glorije Mark potvrđuje da se sve više predajemo digitalnom iskušenju. Početkom dvehiljaditih, ona i njen tim su pratili ljude tokom korišćenja elektronskih uređaja i beležili svaki put kada se njihov fokus pomeri na nešto novo. To se dešavalo otprilike svakih dva i po minuta, u proseku. U nedavnom ponovljenom istraživanju, kaže ona, prosek je pao na oko 47 sekundi.
Problem možda nije trajan
Uprkos privlačnosti tehnologije, Barbara Šin-Kaningem, direktorka Instituta za neurologiju na Univerzitetu Karnegi Melon, kaže da nije uverena da gubimo sposobnost da se fokusiramo. Umesto toga, kaže ona, koristimo uređaje upravo na način na koji tehnološke kompanije žele od nas. Stalno. „Nisam siguran da to menja način na koji naši mozgovi funkcionišu“, kaže Šin-Kaningem.
Zaista, teško je objektivno utvrditi koliko neko može da održi pažnju i kako se ona menja tokom vremena. Čak su i dijagnostički kriterijumi za ADHD – značajni i hronični problemi pažnje koji ometaju nečiji svakodnevni život – donekle subjektivni. Među ljudima koji ne ispunjavaju te kriterijume, slika je još mračnija.
Jedan članak iz časopisa iz 2016. doveo je u pitanje široko rasprostranjene pretpostavke o pažnji, kao što je da studenti mogu da se usredrede na predavanje samo 10 do 15 minuta. Nakon pregleda literature, autor Nil Bredberi, profesor na Univerzitetu za medicinu i nauku „Rozalind Franklin“ u Ilinoisu, pronašao je nekoliko studija koje su objektivno pokazale da studenti imaju ograničenu sposobnost fokusiranja. Mnoga istraživanja koriste oblike ponašanja – kao što je uzimanje beleški ili vrpoljenje – kao zamena za pažnju, kaže Bredberi, ali ponašanje nije nužno isto što i sam fokus.
„Zaista ne postoji dobra definicija šta znači pažnja“, kaže Bredberi. „Ako nemate dobru definiciju sa kojom se svi slažu, zaista je teško doći do toga kako da je izmerite, jer zaista ne znate šta merite.“
U mnogim slučajevima, kaže Bredberi, čini se da sposobnost učenika da obraćaju pažnju zavisi od toga koliko im je zanimljiva materija koju uče i koliko je dobro predstavljena, što čini merenje njihove inherentne pažnje teškim i „malo besmislenim“.
Istraživanja takođe pokazuju da okruženje ima značajan uticaj na pažnju, kaže Sibli, što sugeriše da promenom okruženja može da se poboljša fokus.
Kako da vratite fokus
Za ljude sa ozbiljnim, hroničnim problemima fokusa, te modifikacije mogu uključivati rad sa stručnjakom za mentalno zdravlje i/ili uzimanje lekova. Ali većina ljudi koji imaju povremene probleme sa koncentracijom mogu sami da porade na tome.
Po Braunovom mišljenju, postoji jedna osnovna stvar važnija od bilo koje druge: „Uklonite uređaj. U trenucima kada treba da se koncentrišete, uzmite taj uređaj i ostavite ga što dalje od sebe.“ Okretanje telefona licem nadole nije uvek dovoljno; istraživanja govore da dok god nam je telefona u vidnom polju biće nam otežano fokusiranje, a zujanje samo jednog obaveštenja može potpuno da uništi koncentraciju.
Takođe je važno naučiti kako da se se ponašate u blizini ekrana, a da mu ne dozvolite da vam poremeti koncentraciju. Ovaj proces se uglavnom svodi na mišićnu memoriju. Kao što smo navikli da stalno proveravamo svoj telefon, možemo da izgradimo naviku da ne gledamo sve vreme u njega, kaže Braun.
Takođe je važno da procenite svoje prioritete i usmerite svoju energiju tamo, umesto da pokušavate da podelite svoje ograničeno vreme i pažnju u milion pravaca, napominje prof. Sibli.
„Pažnja je usmerena ka cilju“, slaže se Glorija Mark. Njeno istraživanje je pokazalo da ljudi istrajavaju na određenom zadatku, ako ih redovno podsećaju šta žele da postignu. Nešto krajnje niskotehnološko, kao što je ceduljica na kojoj ćete napisati svoj cilj i ostaviti je u vidnom polju, može biti od velike pomoći, kaže profesorka.
Markova takođe preporučuje da vizuelizujete kako želite da izgleda vaša bliska budućnost i da to koristite kao motivaciju u sadašnjem trenutku. Ako možete jasno da zamislite kako bi bilo lepo završiti posao do 17 časova, a da zatim odete u šetnju sa prijateljima, možda ćete biti koncentrisaniji tokom uobičajenog popodnevnog pada energije. Dovoljno spavanje, redovne pauze i provođenje vremena napolju takođe su od pomoći.
„Ako znamo šta se dešava, onda možemo preduzeti mere da pomognemo našoj pažnji i pamćenju“, naglašava Braun. „To ne samo da je moguće, već je i ostvarivo – ali je i naporno.“
Izvor: RTS