BRĐANI U RAVNICI
Mučili su oni, doduše, muku privikavajući se na život u ravnici, na ušorena sela i gradove, ali ih je ta muka i zbližavala.
Mile Mastikosa je došao u Franstal, kako su nekad zvali taj deo Zemuna, te ne tako davne četrdeset šeste godine. Zemun je tada već uveliko bio naseljen brđanima, mahom iz Bosne, Like i Korduna.
Skoro svaka kuća iz tog doba imala je trem, a u produžetku štale, koje su tih prvih posleratnih godina bile uglavnom prazne. Poneko domaćinstvo je imalo kravu ili konja, većina je držala pokoju svinju i nešto kokošaka i to je uglavnom bilo sve. Dvorišta su bila velika, obično celom površinom popločana ciglom. Duž cele ulice, pored kuća i sa jedne i sa druge strane, bile su pešačke staze od cigle. Kuće su se sa ulicom spajale drvenim kapijama, jednom malom i drugom dvokrilnom, velikom. Na ulici kaldrma, uglačana, odolevala je zubu vremena.
Kako su to bile „gladne godine“, bašte iza kuća, te male fabrike hrane, negovane su sa posebnom pažnjom. Mnogi od tih ljudi rođenih u krševitim krajevima, gde se zemlja teško obrađivala i bila najčešće posna i slaborodna, nisu mogli da se načude i nadive lako obradivoj plodnoj crnici. Govorili su često: „Eh, blagorodne li zemlje! Ovde i naopako da posadiš, rodilo bi!“
Mnogi muškarci tog vremena, opterećeni ratnim strahotama, znali su da popiju „koju više no što mogu da nose“. Obično su svraćali u kafanu Morava, samo na po jednu čašicu, pa bi u društvu sebi sličnih, uvek spremnih „da gucnu koju“, ispraznili flašu-dve, te bi tako „nacvrcani“ ostajali do duboko u noć. Tada bi im se odvezao jezik, pa bi pričali svako o svojim doživljajima iz rata; otkrivali bi, po stoti put, jedni drugima zaceljene i nezaceljene rane, tugovali za ognjištem na kome, eto, ostaše „oni ubogi grobovi“ , misleći pri tome na stare roditelje koji ni po koju cenu nisu želeli da krenu „u svet“. Kafanu Morava pamte mnogi muškarci iz tog kraja, a i žene. Muškarci po pijankama i tučama, a žene po strahu, suzama i besanim noćima.
Doseljeni zbrda-zdola, uglavnom su živeli u slozi. Mučili su oni, doduše, muku privikavajući se na život u ravnici, na ušorena sela i gradove, ali ih je ta muka i zbližavala. Neki su žalili za rodnim krajem, neki nisu, ali običaje sredine iz koje potiču negovali su uglavnom svi. Neretko bi se satima sa neke od verandi orila čas pesma grupe Ličana, čas Bosanaca ili Kordunaša. Nekad veselo, nekad setno, pevali bi ili pričali o brdima i dolovima, krševitim planinama i šumarcima, izvorima i rečicama čistim kao suza devojačka, punim riba „koje si mogao rukom uhvatiti“. Patili su za prelima i komušanjem, za pesmama devojaka sa mesečinom u kosi i krišom skinutom maramom u ruci, za onim vragolastim sjajnim očima koje govore, dok usne stidljivo ćute. Pa kad se o tome povede priča, tek onda se uzdiše i pati, priseća i žali za starim, dobrim rodnim krajem. Pričali su oni svoje priče onako kako su im izvirale iz srca i duše i svako od njih je, uz priču, za nečim uzdisao.
Iz knjige „Tri hleba nasušna“