SRCE ILI MOZAK
Zaboravljao sam je, nije da nisam, pa mozak upravlja sa mnom. Međutim, potcenio sam vlastito srce.
Izlazim s fakukteta i razmišljam o svemu što još moram da obavim. Dok mi glavom promiču putanje kojima imam više šanse da izbegnem gužvu u saobraćaju u pogled mi ulazi poznati osmeh.
Stajem.
Gledam i vidim osmeh u očima, njen hod i shvatam da ide ka meni. Priča telefonom.
Naravno, ne obraća pažnju na to što neko tamo stoji i gleda je. Ona je od onih žena što poglede one usput, ne primećuje. Ne ometaju joj percepciju okoline.
Stojim i dalje.
Ona se penje uz stepenice dijagonalno od mene prema drugom ulazu u fakultet. Moram je presresti. Možda ne bi trebalo. Ehhh…ne bi trebalo…kad je ona u pitanju ne mogu slušati moj racionalni ispravni mozak.
Hej Tinaaa – rekoh malo glasnije, taman da se bar petoro okrenulo da vidi ko to viče…iako se ne zovu Tina.
I Tina me je čula, okreće se i tačno vidim da joj se pogled menja kad me je ugledala.
Staje.
Stojimo na razdaljini od par metara i gledamo se. Oči nam se smeju.
Kakav trenutak. Volim ovaj trenutak.
I oboje krenemo jedno prema drugom.
Hej, hej ne mogu da verujem da sam te srela – ona radosno izgovara, prilazi mi i pruža ruku koju ja hvatam, stišćem i kažem – možemo mi i dase zagrlimo. Mnogo vremena je prošlo.
Ona ćuti, ja je grlim, opet sve staje, samo osećam njeno telo u mojim rukama i osećam, opet osećam, kako dok je grlim, ona se opušta. I onda se izmiče, nasmeje glasno i kaže: Kako mi je drago što sam te srela!
Gledam je sad tako izbliza i vidim u njenim smeđim očima one iskrice i osmeh koje mi se tako često pojavljuju u mislima.
Kako si – pitam? Žuriš? Gde si inače?
Evo idem na neki sastanak ovde na fakultetu, a ti? Kako si? Gde si? Koliko pitanja imam, ali nemam vremena sad. Ajde javi se da popijemo neku kafu ove godine na primer ..i rekavši to namigne mi.
A ja ne znam da li bi je uhvatio za ruku i samo odveo negde gde mogu da je gledam i ćutim, prosto da je sklonim od te gužve, od obaveza, da moj dan bude pun nje, a ne svega onog što radim samo da bih nadoknadio prazninu što nju nemam.
Dogovoreno, pijemo kafu – sutra.
Može sutra. Otišla sam.
Okrene se i krene, pa se vrati i šapne mi:nakon ovoliko vremena tvoj zagrljaj i dalje me sastavlja. Ćao!
Iskra neke nade mi se rasprši po telu.
Stojim i dalje.
Gledam za njom, njenim koracima koji su tako uzbudljivi, osećam joj dah na vratu i osećam bol u predeluželuca. Bol praznine. Bol od odluke koju sam doneo pre tri godine – da odem od nje. Razlozi moje odluke o odlasku od nje su potpuno racionalni, ispravni. Volim o sebi da mislim da sam realan, da donosim uvek ispravne i realne odluke. Ispravne!? Tu reč tako volim i tako me često u odnosima,odvodi – nigde.
Međutim za svo ovo vreme, ona mi nedostaje. Nedostajem i sam sebi onakav kakav sam s njom. Nedostaje mi njen pogled, onaj sjaj kad me gleda. Sigurnost u ono što oseća. Njen doživljaj mene sigurnog i nesigurnog, željnog ljubavi, njene ljubavi. Njena želja za mnom, ta potreba za mojim dodirom – koju sam uvek osećao. I što je o svemu htela, ma mogla razgovarati. Što je pričala o boli, radosti, nemoći.Što sam u njenim očima sve to prepoznavao.
A ja sam bežao, hteo da joj dokažem da nisam željan, da mi ne treba ljubav. Da ljubav stvara komplikacije na način kako je ona doživljava. Da treba da budemo racionalni. Sve sam znao kako treba biti i sve što je ona donosila meni, smatrao sam da mi ne treba.
Ooo, kako sam se prevario. Kad je otišla, sa sjajem suza u očima, bez drame, samo se okrenula i otišla, ja sam odmah osetio kako grešim. Ali nisam znao kako da se predomislim.
I vreme je prolazilo. A mi se nigde nismo sreli. Nije nam se dalo. Ne, nije se dalo meni.
Zaboravljao sam je, nije da nisam, pa mozak upravlja sa mnom. Međutim, potcenio sam vlastito srce.
Ljubio sam druge,prihvatljive, one koje me ne pomeraju skroz, tako da ostanem što bi se reklo „hladne glave“ s emocijama koje pokazujem. Uvek dozirano i nekako naučeno.
I nije mi išlo. Od početnog zanosa u kojem sam uvek bio ubeđen da je ta prava, do rastanka u kojem smo oboje osećali olakšanje, prolazilo je malo vremena. Uvek ta neka nije imala dovoljno sjaja u očima, osmeh koji ne zrači, telo koje me ne vuče k sebi. Falilo im je da umeju da ćute ili da pričaju brzo, zanimljivo.Mogao bih sad da navodim mnogo razloga zašto nisu bile dobre za mene. Ali ne, nije im ništa falilo, samo nisu bile Ona.
I sad stojim i razmišljam da je sačekam, neće taj sastanak trajati dugo. I da joj kažem sve što sam joj pričao svo ovo vreme dok nije bila pored mene. I shvatam da čekanje nje sad u ovom trenutku je potpuno odluka mog srca, koje se uz sve to sigurno zadovoljno smeška i podruguje mom mozgu. I sve me to nasmeje, osetim se tako laganim.
Stojim i čekam je.