BISTRENJE POLITIKE
U takvom jednom razgovoru kod nas, u kome je politika bila jedina tema, bolje reći prepirci u kojoj nisam mogao razabrati ko kad govori, pohvatao sam suštinu neslaganja.
„Idealni građani totalitarne vlasti su ljudi
za koje razlika između činjenice i izmišljotine,
između laži i istine, više ne postoji.“
Hana Arent
Na selu penzioneri u današnje vreme još odu na njivu, ako ne baš da rade, a ono da se s njom napričaju, da se prisete kakve su sorte žita nekada bile i kakav je hleb od takve pšenice bio. Da ne pričamo o kosidbi i kamarama slame posle vršalica, koju su paori prostirali stoci, a zatim sa stajnjakom đubrili njive. Ili o branju kukuruza, o tome kako se posle branja kukuruzovina vezala u snopove, pa se zimi sa njom hranila goveda, a sa ogrizinom ložile paorske peći. Nekad bilo. Sada je sve drugačije. Nema više obeležja poljoprivrednika, odnosno seljaka, kako ih još zovu: motika, kosa, srp, paorska kola… Sve je to zamenila teška mehanizacija, kao i veštačka đubriva, hibridne sorte, globalno tržište. Ali i boleštine poljoprivrednih useva kakve niko ne pamti. Ponekad mi se čini da proizvođači zaštitnih sredstava imaju dve ekipe, dobro plaćenih eksperata, koji rade uporedo: jedni na stvaranju novih bolesti, a drugi na stvaranju fungicida protiv tih bolesti… Uostalom, to je najunosniji posao. Što bi narod rekao – hleba bez motike!
Međutim, penzioneri u gradu nemaju tu privilegiju, ako to tako možemo nazvati, da idu na svoju njivu da se nadišu svežeg vazduha. Oni, sabijeni u neki ćošak u stanu, jedini izlaz nalaze u izlascima u kafane/restorane, ili u parkove, ako ih gradski urbanisti, povezani sa novopečenim bogatašima, nisu „prenamenili“ u građevinske površine, gde ovi (ne pitaj me za prvi milion), zidaju stambene objekte i poslovne prostore za pare čije se poreklo ne zna, a oni koji bi trebalo da znaju – neće da znaju.
Sastanu se tako gradski penzioneri, uostalom kao i seoski, i uz rakijicu ili pivo vode divane svakodnevne. I, kako god razgovor da je počeo, uvek se brzo prevede na političke teme. A tada tek razgovori postaju, da to tako nazovemo, zanimljivi. I utoliko su zanimljiviji, ukoliko je veći broj sagovornika. Vrhunac mogućih scenarija u takvim razgovorima je ako se u istom društvu nađu osobe koje informacije o zbivanjima kod nas i u svetu prate putem različitih izvora i upoređuju ih, i one koji se o svemu informišu putem nekoliko TV stanica ili određenih nazovi novina, koje su mnogo više tabloidi nego novine. A jednostrano „informisan“ čovek je nepokolebljivo ubeđen u to da je u pravu i da je istina ono što je čuo ili pročitao, ne mareći, u svojoj zaslepljenosti, za stvarnost koja ga okružuje. Upravo profil kakav je najpoželjniji svakoj vlasti, a totalitarnoj pogotovo. I, ako ćemo pravo, totalitarni režimi su trend koji realno postaje preovlađujući širom sveta, bez obzira kako se konkretno državno uređenje formalno zvalo, a iz toga proističe zaključak da se zemljama, u kojima je politika glavna preokupacija, ne piše dobro.
U takvom jednom razgovoru kod nas, u kome je politika bila jedina tema, bolje reći prepirci u kojoj nisam mogao razabrati ko kad govori, pohvatao sam suštinu neslaganja, a rasprava je tekla otprilike ovako:
– Svet ide dođavola. Na sve strane se ratuje, samo što još nisu zvanično objavili Treći svetski rat.
– E gde ti ode? Baš si ga preterao.
– Pa jeste malo preterao. Ali da je dobro, baš i nije.
– Ma dobro kaže komšija, baš ga je preterao. To što Rusija rastura Ukrajinu a Izrael Palestinu, još ne znači da je svetski rat. A šta tebi pa nije dobro? Uostalom, ti nisi penzioner i među nama si dođoš.
– Pa recimo, nije mi dobro što imam malu platu, pa i to što imam, pola dobijam na ruke, što znači da mi se taj iznos ne računa za penziju. Kakvoj se penziji i kakvoj starosti mogu nadati? A da zlo bude gore, nisam čuo nikog iz opozicije da o tome govori, da ima konkretan plan kako da stvari dovede u red. Ovako, stičem utisak da je njima više stalo do vlasti i sopstvenih interesa, nego do interesa naroda.
– E, tu si u pravu. Samo lud bi glasao za opoziciju. Jesi čuo juče na televiziji kako nam se penzije opet povećavaju, a opozicionari samo laju na vlast.
– Opa bato! Znači, idu izbori?
– Znaš šta brale? Penzije se pomalo povećavaju, ali ne mogu da isprate porast cena onoga što nam najviše treba, a to su prehrambeni proizvodi, kućne potrepštine, komunalije, grejanje, struja, gorivo, lekovi…
– Znači i ti si na njihovoj strani! A baš sam mislio da si pravi Srbin, pravi patriota, i da nisi uz one koji pljuju našu vladu.
– Ama nisam ni na čijoj strani! I kakve to veze ima sa patriotizmom ako kažem da su mleko, hleb, šećer, ulje,.. i da ne nabrajam dalje, mnogo više poskupeli nego što mi je porasla penzija?
– Zinulo ti dupe, pa ti malo to što dobijaš…
– Šta lupetaš? Penziju ne dobijam! Niko mi je ne daje iz svog džepa, već sam je stekao za 40 godina rada!
– Dobro kaže prika! Dobijaš! Svake godine ti povećavaju penziju, a ti si opet nezadovoljan. Šta bi ti? Oćeš na Havaje?..
– Neću na Havaje. Na moru nisam bio od 1990-te, pa mi to ne smeta. Ali mi smeta to što se naše penzije, kao i plate zaposlenih u javnom sektoru, isplaćuju iz skupih stranih kredita kojima tvoja vlast zadužuje državu, odnosno i tvoje i moje unuke…
– Nemoj da brineš za unuke. Ti kao ne znaš koliko je stranih investicija pristiglo u našu zemlju, koliko je fabrika otvoreno, koliko novih radnih mesta
– Jeste, došli stranci kad smo im dali besplatno zemljište i neophodnu infrastrukturu, dobrim delom ih oslobodili plaćanja poreza, plus subvencija od 10 hiljada evra po novozaposlenim – taman da subvencije pokriju plate do zatvaranja firme. Da i ne spominjem da su te firme uglavnom niskoakumulativne, plus prljave tehnologije koje ne mogu pokretati u razvijenim zemljama.
– Tebi ništa ne valja. Izgrade ti puteve, nove bolnice, nove škole, širom Srbije po gradovima i gradićima nove višespratnice. Više bi voleo da nam omladina odlazi u inostranstvo trbuhom za hlebom…
– Ma da,.. Čuo sam da masovno „hrle“ u Rusiju. Kažu da je tamo sve med i mleko.
– Nemoj mi dirati bratsku Rusiju, da ne bude belaja!..
Naravno, rasprava je tekla i dalje, i sve ubitačnije i „argumentovanije“ kako je pristizala nova tura pića, ali ja sam odustao od daljeg praćenja, pošto je postalo očigledno da njihova diskusija sve više liči na diskusije naših vrlih poslanika u Parlamentu.