PREMA PRIČI N. SMOLENSKOG
Ovako su čuvena hrišćanska braća lekari Kozma i Damjan uputili molitve svemogućem Bogu za izlečenje jednog slepog mladića.
Na samo nekoliko kilometara od Rima u šumi je stajala mala koliba, u kojoj su živela dva brata. Njihova imena su bila Kozma i Damjan.
Rimljani rođenjem, vaspitani u hrišćanskoj veri, braća su svu svoju imovinu podelila siromasima. Posvetivši se Bogu, Kozma i Damjan su napustili bučni Rim i povukli se u zabačeno mesto.
Ali pobožna braća nisu ostala dugo u samoći. Ubrzo se proneo glas da imaju dar molitve i da njihovom molitvom Gospod isceljuje sve vrste bolesti.
I tako, svakog dana, od ranog jutra, ubogi i bolesni počeše da hrle u bednu kolibu u kojoj su živeli Kozma i Damjan. Dolazili su bez razlike i hrišćani, i Jevreji, i neznabošci, i svi oni, molitvama Kozme i Damjana, dobijaše isceljenje.
Bilo je jutro. Vreli zraci južnog sunca pržili su zemlju nesnosnom žegom. Na pragu kolibe stajao je čovek srednjeg rasta, obučen u jednostavnu belu odeću. Bio je to brat Damjan.
Pred njim, na kolenima, bio je mladi Rimljanin; po njegovoj bogatoj odeći prepunoj ukrasa moglo se prepoznati da mladić pripada plemićkoj porodici.
„Izleči me, molim te“, mladićev glas je bio uznemiren, pun tuge i očajanja dok se obraćao Damjanu. „Vidi, tako sam mlad! Da li je moguće da je divno, jarko sunce za mene zauvek potamnelo? Da li je moguće da nikada više neću videti zelenilo drveća i azurno nebo! Da li sam zauvek slep?“
Izgovorivši ovu strašnu reč, mladić je zajecao. Damjanovo lice je bilo strogo i tužno: „Žao mi je, mladiću“, odgovorio je, „ali ja ne mogu da te izlečim. Od tebe zavisi da li ćeš ponovo da dobiješ vid.“
„Kako… od mene?“, upita iznenađeno slepac.
„Da“, nastavi Damjan, „ti znaš da sam sluga Hristov. Gospod mi pomaže u svim mojim poslovima, ali ja ne mogu da te izlečim. On je jedini svemoćan. Obrati mu se sa verom i On će isceliti tvoju bolest.“
„Ali ja ga ne poznajem“, odvrati mladić zbunjeno.
„Upoznaćeš ga kasnije. Sada samo veruj da On to može da učini, i sa verom mu se obrati.“
„Ali ja ne mogu…“, nećkao se mladić.
„Predlažem ti da se zajedno pomolimo Gospodu“, reče Damjan.
Spustivši se na kolena, Damjan poče usrdno da se moli, moleći Hrista da usliši njega i mladića i pošalje nesrećnom isceljenje od slepila.
Damjan se dugo molio, a mladić je za njim ponavljao svete reči molitve. Nešto tiho i utešno počelo je malo po malo da ulazi u dušu bolesnika, i on se molio i molio sa sve većim usrđem i žarom…
„Veruješ li da će Hristos ispuniti ono što tražiš?“, upita ga Damjan posle izvesnog vremena.
„Verujem!“, bolesni mladić odgovori odlučno i istog trenutka progleda.