NEZASLUŽNI POZIVAČ ZA UPOMOĆ
Nabrajao je, nabrajao je – ovaj pozivač za upomoć još mnogo primera, sve dok ga nije naposletku, starac oštro prekinuo rečima…
– U pomoć, – U pomoć! – drao se na sav glas, jedan – Bože me oprosti, naduvenko – zapao u neke velike nevolje. Vikao je, vikao je, ali jednostavno rečeno, niko ga nije ni slušao čestito. Istini za volju, dešavalo se i da mu poneko od ljudi priđe, da ga pogleda malo, da progovori po koju reč, i da potom brzo brzo prosto: odleti, ne pomažući mu ni malo.
– Ceo dan je vikao za pomoć ugroženi naduvenko, ali niko se nije odvažio ni da ga malo pažljivije pogleda, ni da mu bar malo pomogne.
A nisu mu pomogle ni nadležne službe za pomoć ljudima.
Negde pri večeri, približi se do njega jedan – rekao bih vrlo dobrodušan beo kos i belobradat starac koji je, ovako na prvi pogled, bio toliko star, oronuo i nemoćan, što bi se reklo, da je pre njemu bila potrebna pomoć nego li ovom naduvenom i već premorenom pozivaću za pomoć, i zapitao ga zašto mu niko ne pomaže.
– Zato što su loši, eto za to!
– A šta su ti govorili kad su ti prilazili? – produžio sa pitanjima starac.
– Aaa, tebi nikako nećemo ti pomoći. Zašto? Zato što si meni naplatio više nego što si mi sipao benzin u rezervaru! – rekao mi je jedan. – Zato što si me okupao prljavom vodom kada sam prelazio preko bare svojim autom ne obazirući se na mene, pešaka na pločniku! – rekao je drugi. – Zato što si meni bacio kesu punu đubreta kada si je šutnuo kroz prozor svog stana dok sam ja prolazio dole na ulici. – rekao mi je treći.
Nabrajao je, nabrajao je – ovaj pozivač za upomoć još mnogo primera, sve dok ga nije naposletku, starac oštro prekinuo rečima:
– Je li sve to tačno?
– Ali, stari, ja više nemam vremena. Zar ne vidiš u kakvoj sam nevolji? Ako mi se hitno ne pomogne, ja ovo više ne mogu da izdržim, i sasvim ću propasti.
– Je li sve ovo tačno, pitam te? – bio je uporan starac.
– Tačno je, aliii…! – počeo je da zavlači pozivač za upomoć stenjući od muka što ih je imao.
– A što je važno to sad?
– Važno je! – rekao je ljutito starac. – Sada ću i Ja mnogo, mnogo da razmislim i rešim da li treba da ti pomognem ili ne! – rekao je to, za čas se pretvori u silno zasljepljujuću svetlost i munjevito nestao gore u nebesima.