TAKO DOBRO
Neka uđu kroz dimnjak kad su tako pametni. Pokazaće im on šta je Sreća…
Icik je sedeo na ivici kreveta, u donjem delu pižame i kaubojskim čizmama, i zurio kroz prozor. Napolju je sijalo sunce. Osećao se kao kreten. Trebalo je da danas dođe Sreća. Nema ni pet minuta kako je dobio dojavu, a on sedi na krevetu kao poslednja budala i ništa ne preduzima. Prisetio se prethodnog puta kad je došla Sreća, kako joj je otac nepromišljeno otvorio vrata, a on, mali bledunjavi dečak, sedeo je za stolom i lepio kolaž-papir, bez trunke straha.
Uzdrhtao je. Ne smem da je pustim unutra, šaputao je. Nipošto. Ako uspem da je sprečim da uđe, sve će biti u redu. Skočio je s kreveta, otrčao do komode i počeo da je gura ka vratima. Kad ih je potpuno zagradio, izvadio je lovačku pušku i stao da je puni municijom. Ovaj put će biti spreman. A ne kao onda, u roditeljskoj kući. Neće dozvoliti da ga pretvore u nasmejanog zombija koji voli sapunice i Markesa i svaki čas cmače mamu! Gde mi je jakna, viknuo je, gde mi je jakna? U pičku lepu materinu!
Frenetično je preturao po ormariću ispod sudopere dok je nije našao; obukao je prvo majicu, pa jaknu. Zatim je pozabijao šila za led i noževe u ložište kamina, oštricama naviše. Neka uđu kroz dimnjak kad su tako pametni. Pokazaće im on šta je Sreća. Pet godina u Klubu Mediterranée. Pet godina, jebô im pas mater. Voljena devojka, oralno/analni seks, para kô pleve. Jedva je podneo. Zna šta je to. Da mu baba nije umrla, i dalje bi tamo skapavao.
Prvo se pojavila Prilika. Uvek prvo nju pošalju, kao nekog tupavog beduinskog izvidnika. Moram je se otarasiti. Pokucala je na vrata. Zatim je pritisnula kvaku, kroz koju je bila sprovedena struja. Elektrošok ju je oborio na zemlju. Tada je Icik razbio prozor i provukao puščanu cev kroz rupu u staklu. Misli na nešto lepo, procedio je i pritisnuo obarač. Misli na nešto lepo na putu do Raja, kučko. Neću se predati bez borbe. Ja nisam kao moj otac. Mene ne možete namamiti napolje u tom vašem kombiju oslikanom Simpsonovima, sa idiotskim osmehom razvu čenim preko lica. Ispalio je još jedan metak u bezličnu Priliku, za svaki slučaj.
Odjednom se setio šta mu je Grinberg rekao za tu njihovu foru s kablovskom. Jebô mu pas mater. Sedi tu kô neki glupi gušter, leđima okrenut Porodičnom kanalu, kao da nije čuo šta je HBO uradio Podzemlju depresivaca u Sijetlu ’87. Da li je moguće da je toliko glup?! Okrenuo se i ispalio još jedan metak u televizor samo delić sekunde pre nego što je Kozbi poljubio Lizu. Moraš ostati priseban, promrmljao je sebi u bradu. Šta god da se desi, moraš ostati priseban.
Baš je razmišljao o Somaliji kad začu neko šuštanje u žbunju. Bila je to Čista Radost koja se vrzmala uz samu živicu s picom u kutiji i porno-časopisima. Nije stigao da je nanišani. Doduše, nije ni pokušala da se približi.
Alo, lutko, ne volim hladnu picu!, dreknuo je. Nije mu čak ni odgovorila. Kuću su sada nadletali helikopteri sa ogromnim zvučnicima iz kojih su brujali tehno hitovi i pop ljigavštine odvrnuti do daske. Zapušio je uši i prisetio se Dana sećanja na žrtve Holokausta, žena sa amputiranim dojkama, beskućnika koji se tresu na njujorškom mrazu. To ga je donekle razgalilo, ali muzika je i dalje gruvala. Bilo je ipak nečeg sumnjivog u svemu tome. Delovalo je suviše lako. Helikopteri. Čista Radost koja se maltene ne pomera. Mora da je u pitanju taktika. Krov, jebote, opsova. Sigurno je krov.
Ispalio je naslepo nekoliko metaka u šindru. Nešto pade iz dimnjaka pravo na oštrice. Bila je to Dobit! U ruci je držala štos loto listića s dobitnim kombinacijama. Icik ju je polio benzinom i bacio svoj zipo u kamin. Telo se odmah zapalilo. Zajedno sa dobitnim tiketima. Plamen ih je zahvatio mnogo pre nego što su uspeli da se razlete po kući. Soba se ispuni dimom pomešanim s mirisima pečenog kukuruza, starinskog sladoleda, mame koja ga ljubi pred spavanje. Benzina. Puzio je po podu pokušavajući da se domogne gas-maske. Sida, pomislio je. Ljudi u ovom trenutku zlostavljaju decu širom sveta. Deca. Slatkiši mali, voleo bih da imam decu. I ženu. Koja me voli. Mučenje u podrumima državne bezbednosti – pokušao je. Nije bilo šanse. Osmeh mu se širio i širio. Samo što ga nije celog progutao.
Tri emocije koje nije uspeo da prepozna već su ga ščepale, izvukle iz jakne i pljuvačkom mu obrisale broj s ramena. Skinule majicu s natpisom Why? i obukle mu onu sa Don’t Worry, Be Happy. Ne brini, biće sve u redu, bodrio je sam sebe dok su ga izvlačile na trem. Ona će biti tamo. Čekaće te. Bićete srećni. Imaćete veliki porodični auto. Od tog iščekivanja su mu klecala kolena. Biće vam tako dobro, jebote, tako dobro.
Suze su već sasvim nestale. Drveće je bilo zeleno. Nebo vedro, plavo. Temperatura savršena, ni pretoplo ni prehladno. Kombi oslikan Simpsonovima i oblepljen reklamama za stambeni kredit već ga je čekao kod stepeništa.