NIŠTA
Nisam joj verovao. Bila je od onih prelepih, nasmejanih žena. Bistroka. Smeđokosa. Obla, a čvrsta.
Ništa joj nisam verovao.
Ništa.
A voleo sam da je gledam u oči i da prepoznam radost, tugu, bes. Oči su joj se najviše menjale usled osećaja besa koji ju je prepravljivao. I koji nije ispoljavala. Samo je ćutala.
Vaspitana tako, usađeno od svih njenih pretkinja koje su živele na ovim patrijahalnim prostorima. A njena priroda, njeno biće, bilo je željno iskoraka iz tog obrasca. Međutim, osim što je osećala bes i što je bes u njoj rastao i živeo, nije mogla da ga iskaže, usmeri na onog koji ga je probudio. Nije uspevala. A htela je, još kako je htela. I njene oči su meni sve ovo pričale. A ona je ćutala.
I zato joj nikad nisam verovao.
A voleo sam je. Ili nisam? Jer ako sam je voleo, kako nisam mogao da prihvatim i to da ne ume da iskaže sve što želi. Što ne ume da rasturi, viče, plače, nego ćuti. Kako mi je to bila smetnja da je volim?! Ljubav sve može.
Ma ne može.
Nisam joj verovao. Bila je od onih prelepih, nasmejanih žena. Bistroka. Smeđokosa. Obla, a čvrsta. Svaki put kad mi je prilazila, osećao sam se kao najsretnija osoba na svetu, osećao sam da sam bolji, najbolji. I gledala me je u oči. Čula je šta govorim. I umela je da se šali.
A nikako nisam mogao u potpunosti da joj verujem.
I sve lepote i zadovoljstva našeg odnosa, propadale su kroz rupu njene nemoći ili je to bilo nemanje želje da dopusti da bude ona kakva jeste, ne znam.
Onda bih u njenim očima tražio potvrdu i ostalih osećanja koje je imala i počeo sam još više da sumnjam da me voli, da je srećna, da uživa u mom društvu, mojim milovanjima, smehu, našem vremenu. I postajao sam sve nesigurniji i sigurniji da joj ne verujem.
Voleo sam je i nisam joj verovao. I nisam mogao dalje tako.