VELIKA I MALA BUBAMARA
Bubamara je tako tu, ušuškana uz loptu na tufne, rasla. Poučena lošim iskustvom, nije se previše udaljavala.
Velika, crvena lopta ulegla je rastinje na kom je ležala, a okružena izraslim vlatima bila je dobro sakrivena od dece koja su je uzalud tražila u svom dvorištu. Da je vetar dunuo i samo malo zanjihao travu, otkrio bi njeno teme sa krupnim, crnim tufnama. Ali, vreme je bilo mirno pa je trava nadvisila loptu i učinila je nevidljivom za dečje oči.
Jednoga dana, tražeći hlad, uz nju je sletela bubamarica. Neoprezno se udaljila od majke, tako da više nije prepoznavala predeo nad kojim je letela. Ugledavši s visine loptu pomislila je da je to njena majka, samo se ućutala jer se naljutila na svojeglavo dete, pa neće da joj se javi.
Bubamara je tako tu, ušuškana uz loptu na tufne, rasla. Poučena lošim iskustvom, nije se previše udaljavala. Hrane je bilo u izobilju i ona je polako počela da zaboravlja na svoju izgubljenu porodicu. A pomalo se i ljutila na njih i htela je baš da vidi hoće li je pronaći. Kada bude porasla, obećavala je sebi, otići će da vidi da li će je prepoznati.
Prolazilo je vreme, sunce je sve kraće i slabije sijalo a trava postajala suvlja i tamnija. Bubamara je primećivala bore na loptinom licu, napukle ožiljke od neprekidnog zagrevanja na suncu i naglog hlađenja noću. Lopta nije mogla da se skloni sa sunca, a nije ni imala krila da se sama pomeri.
Bubamari nije smetalo što je lopta uvek na istom mestu, ali joj je bilo žao što nikako ne progovara. Postavljala joj je razna pitanja, umiljavala se uz njene tufne, pokušavala nožicama da je zagolica, ali je lopta tvrdoglavo ćutala. Bubamara je ponekad mislila da je lopta nedruželjubiva, ali se vrlo brzo kajala zbog grubih misli, jer iako nije pričala, ne bi se moglo reći da nije brinula. Čak i kada je pljuštala kiša, bubamara je mogla da pliva u bari oko lopte, pa kada se umori, nožicama se slobodno nasloni na neku od tufni i tako predahne.
Jesen je počela da pokazuje svoje promenljivo lice, čas je padala kiša, čas je sijalo sunce, a onda je počeo da duva vetar i da svlači lišće sa grana. Listovi su padali kao nežan pokrivač i bubamara je uživala istražujući lavirinte koje je lišće pravilo prekrivajući travu. Ponekad se sa setom pitala gde li je njena porodica, ali je ta tuga brzo prolazila jer je dobro znala da je na istom mestu čeka velika lopta na tufne.
Onda je osvanuo dan kada je trava potpuno polegla a lišće se prosto istopilo, i više se uopšte nisu razlikovali od vlažne zemlje na kojoj je mirovala lopta.
Jedva se odupirući vitlanju vetra nad baštom, ogolelom i napuštenom, a pomalo i zamorena traganjem za hranom i već prilično gladna, bubamara se vraćala pod skute velike lopte. No, ne ugledavši je u dvorištu, prvo je posumnjala da je opet zalutala, ili da je vetar odneo dalje nego što je mislila. Međutim, kada je sletela na ulegnutu zemlju, zapazila je neko crveno parče sa malom crnom mrljom i prepoznala miris lopte.
Gde li je velika bubamara?, zapitala se.
Mada već dovoljno odrasla da sama brine o sebi, bila je isuviše sitna da sa zemlje svojim okicama može da sagleda kako se u susednom dvorištu deca igraju, a lopta na tufne čas uzleće, čas završava na zemlji dok je dečaci ponovo nogom ne vinu u vazduh, srećni što su konačno pronašli svoju omiljenu igračku.
Vladislavi
Iz knjige „Zagledani u zvezde“