LOŠA DOBRODOŠLA
Dobro! Vidimo se sutra u osam. Ne tolerišem kašnjenje. Ni minut! – Hvala, vidimo se! – reče Ira…
1999. godina
Ratna godina ostavila je ogroman trag na hroničnoj čupavici sa jakim kreonom oko očiju, koji je bio njen zaštitni znak.
Sveže razvedena sa sinom od tri godine i bebom od sedam meseci, po preporuci „familijarnog ujke“ Jakova, Ira zakuca na vrata salona u Bulevaru kralja Aleksandra.
Decembarsko jutro. Punačka žena srednjih godina, okruglog lica upitno, kao da je nije očekivala iako je bila najavljena, reče:
– Dobar dan, izvolite!
– Dobar dan! – izusti tiho, gotovo ponizno Ira.
– Mene je poslao Jakov kod vas. Rekao mi je da ćete me primiti kao pomoćnog radnika!
– Uđite! Ja sam Zrinka! – pružila joj je ruku tako da je Ira osetila tu hladnoću kroz svaki deo svog tela.
– Ja sam Ira, tako me svi zovu! – predstavila se.
– Koliko imate godina? – upitala je Zrinka.
– Dvadeset šest!
– I imate dvoje male dece? – nastavila je da „seče“.
– Jedno malo dete i bebu od sedam meseci, koliko sam razumela Jakova?
– Da – izustila je Ira drhtavim glasom, sa dozom straha da je ne vrati, da je ne primi u radnju. Sve vreme joj je instinkt govorio da je Zrinka imala dozu zla u glasu, očima, pogledu…
– Pa šta ćete kad se neko dete razboli? – preseče sve Irine emocije u trenutku, strepnju, želju, strah…
– Neće se razboleti! – odgovori odsečno, osećajući tada svoju decu u krilu, kako ih snažno grli i ne dozvoljava da se to dogodi. Krije ih, stiska u skute, čuva od zla…
– Dobro! Vidimo se sutra u osam. Ne tolerišem kašnjenje. Ni minut!
– Hvala, vidimo se! – reče Ira.
Odlomak iz knjige „Ko te šiša!“ Irene Petrović