MOJI PAČIĆI

Jedva sam čekala da mi mama donese tu divnu vest da su pačići počeli da se legu.

Jedna od najvećih i najlepših prednosti odrastanja u malom gradu u kući sa dvorištem i baštom za mene je činjenica da sam bila okružena raznim domaćim životinjama, koje sam zavolela do obožavanja.

pačići

Ipak najviše sam volela pačiće koje sam pratila od trenutka kad bi se izlegli.

Svake godine u proleće moja mama je stavljala pačja jaja ispod kvočke i onda je trebalo sačekati tri nedelje da bi se pojavili pačići. Jedva sam čekala da mi mama donese tu divnu vest da su pačići počeli da se legu. Smesta bih otrčala do gnezda gde je ležala kvočka i strpljivo čekala trenutak kada bi ljuska na jajima počela da puca i da polako izviruje maleno žuto pačence, sluzavo ulepljeno i nespretno, ali za mene neodoljivo privlačno.

Trenutak rađanja novog života uvek je čaroban i neponovljiv nešto najdragocenije na svetu, a ja sam imala taj blagoslov da sve to gledam uživo. Čekala sam da se svi izlegu i da se malo snađu u novim uslovima osuše i da postanu najlepše žute pufnice mekog paperja koje sam toliko volela. Pred očima mi se dešavao taj divni preobražaj. Stavljala sam ih onako sićušne, na moj mali dlan i vrhovima prstiju nežno milovala šapućući najlepše reči kojih sam mogla da se setim.

I tako iz dana u dan, volela sam da ih gledam satima i uživam u tim divnim bićima koja su polako rasla. Bili su toliko lepi sa svojim malim kljunovima, krilcima i okicama koje kao da mi se neprestano smeše. Toliko sam vremena provodila sa njima da sam ih razlikovala svako ponaosob, hranila ih i menjala im vodu u staroj šerpi gde su se veselo brčkali, a onda stresali vodu sa sebe i širili krilca.

Svakog dana sam brže bolje trčala kod njih veselo ih dozivajući: li, li, li a oni su radosno trčali meni u susret, ljubav je bila velika i obostrana. Najviše sam volela da za njih donesem glavicu zelene salate iz bašte da je iscepkam i pomešam sa prekrupom, to je bila njihova omiljena hrana, a moja velika radost dok sam ih gledala kako jedu sa apetitom.

Kad se najedu gušice bi im postale vidljive i nakrivile se i onda su bili još slađi pa sam morala da se uzdržavam da ih ne stegnem jako držeći ih u ruci. A kad su dovoljno porasli postajali su šareni i opet još lepši. Znala sam svaku šaru i svi su bili različiti i svi su bili najlepši dok su se veselo gegali po dvorištu oko mene, a perje im se presijavalo na suncu u najlepšim bojama.

Ja sam tada naivno mislila da mi gajimo pačiće da ih volimo i uživamo u njima, pa je trenutak kad je prvo od njih završilo u supi za nedeljni ručak bio neizmerno bolan ali otrežnjujući. Život će mi u toku odrastanja doneti još mnogo sličnih trenutaka sudara sa realnošću, ali onaj sa pačjim stradanjem ostaće među najsnažnijim u svojoj brutalnosti koju nam svakodnevica priređuje kada smo na izvoru događaja.

Ipak, ja sam u svom srcu sačuvala onu lepšu stranu i često se u životu sećala divnih trenutaka provedenih sa mojim pačićima, draguljima mog detinjstva.