BOG I MRAK
Stojim na Suncu, mlaz svetla je jak Voleo bih da Bog učini da budem mrak.
– Bob Dilan, Neti Mor
31. DECEMBAR 2202. GODINE (666. DAN MRAKA NA PLANETI ZEMLJI)
Homles se probudio bez graški znoja. U mraku. Sa svih strana ujedao ga je sitno zadah lima. Iako su mu ćelije sporo kloparale, shvatio je da bespomoćno leži na dnu limene kutije. Na dnu je vazda i bio.
Limeni kovčeg, kome su Homlesovi truli prsti bili trn u oku, jedini je zagađivao mrtvačnicu. Trn je iscurio oko.
Homles je prošao kroz jedini zid od magle i zakoračio na ulicu limenog grada. Ulice limenog grada su bile spremne za doček Nove godine – večiti mrak, šest mrazeva u busijama, limeni pas sa pregorelom lampom u mozgu… suze na Homlesovom licu do smrti.
Dronovi sazdani od kokaina su nadletali abortirane kocke bez grama duše u svojoj zapremini. Osetivši miris soli u Homlesovim mrtvim suzama, dronovi su ga odjednom okružili. Limenim pantljikama i opiljcima su ga vezali čvrsto za svoje kandže. Ulicama od lima i mraka, na kojima je odavno presušila sva ljudska krv, žuč i sperma, dronovi od kokaina su vukli jedinog preostalog guano-čoveka. Homles je dovučen na groblje dronova od kokaina. Svojim guano-suzama je brzo oplakivao pokop Velikog drona – drona nad dronovima. Homles je plakao tako jezgrovito da je na trenutak mrak pokušao da svetli – čak i u komandnoj kapeli na groblju dronova.
Bog, koji je sedeo u komadnoj kapeli i upravljao dronovima, jedini je znao da Homles ne plače zato što je Veliki dron mrtav… plače zato što je on Homles i zato što je živ.
***
STIGLA JE NOVA GODINA. SVI DRONOVI I DALJE JURE ZA KOKAINOM U VEČITOM MRAKU.