NAPUŠTENI

Slika u holu se stalno menja, pacijenti i osoblje prolaze, odlaze i dolaze uvek nova lica. Na klupi kraj psa, neke druge žene sede.

U holu bolnice, ispred laboratorije, gužva, prvenstvo imaju onkološki pacijenti. Čekam, moj slučaj nije hitan. Hladno novembarsko jutro, magla i vlaga prodiru unutra kroz otvorena ulazna vrata.

napušteni

Duž zida između dva hodnika, klupa, dve starije žene sede i čekaju, kraj njih žuti pas, mešanac bez doma. Oko vrata ima svetlu oglicu, znak da je prošao tretman u azilu i da nije opasan za okolinu. Sanjivo žmirka, pripija se uz ženu koja ga miluje po glavi, zatim se sklupča kraj nje i mirno zadrema. Medicinsko osoblje prolazi, neko ga zapazi, osmehne se i odlazi svojim poslom, niko mu ne zamera što želi malo toplote i ljudske bliskosti.

Na suprotnoj strani hola, kraj stepenica koje se spuštaju u suteren, postavljene su tri stolice. Na srednjoj sedi mlađi čovek, kraj njega na drugoj stolici dve velike kese prepune odeće, uz prozor koji gleda na dvorište, stara, kolica – torba. Debelu crnu kapu, čovek je skoro do očiju navukao na glavu, drema i tek povremeno podigne pogled da vidi šta se dešava.

Slika u holu se stalno menja, pacijenti i osoblje prolaze, odlaze i dolaze uvek nova lica. Na klupi kraj psa, neke druge žene sede. Na praznoj stolici kraj mlađeg vidno zapuštenog čoveka, niko nije seo. Dva beskućnika, kao dve nepromenljive tačke u promenljivosti kaledioskopa, sudbine.