ŠKOLSKI DRUG
I, takvu devojčicu je školski drug ošamario. Prethodno joj se rugao. Nazivao je pogrdnim imenima…
Znate li za onu devojčicu? Znate? Sigurno znate!
Anđeoski je lepa. I to ne zato što ima krupne plave oči. Bistre i pametne. I ne zato što ima svilenu gustu plavu kosu koju joj majka svakoga jutra brižljivo uređuje, ne da bi od nje napravila lutku, nego da joj kosa ne bi smetala dok nagnuta nad klupom na času piše ili čita, ali i dok skakuće i igra se na velikom odmoru. Nije ona lepa ni zato što je na sebe stavila neke farbe, obojila kapke, usta, nokte ili obraze. Ne, njoj uopšte nije potrebno da se maskira šminkom da bi bila lepa. Ona je prosto – lepa. Ona je prosto anđeoski lepa.
Lepa jer se na njenom licu vidi ljubav s kojom odrasta u svojoj kući, među rođacima i među prijateljima. Lepa jer se u njenim očima vidi raskošan svet koji joj roditelji otkrivaju, uvode je i dele sa njom lepotu ovoga sveta. Proplanaka i brežuljaka oko njenog rodnog grada. Reke koja vijuga dolinom pored sela u Šumadiji odakle joj je baka. Mora i borove šume gde joj je deka davno, kada još niko nije ni znao da će se Mila roditi, sagradio kuću. Kuću na moru. Ko zna, možda se baš zbog plavetnila mora i blistavog plavog neba plava boja uselila u njene oči. Mila je lepa ne zato što joj roditelji ispunjavaju svaku želju, već zato što ume da sačeka da joj želju ispune onda kada se za to steknu uslovi. Mila je lepa jer u njenom govoru šumori jezik naš koji su ulili u nju roditelji čitajući joj još kao bebi svake večeri pred spavanje najlepše knjige za decu. Mila je lepa jer se u njoj svakodnevno obogaćuje sva ta riznica reči kojima se izražava lepota sveta i radost života u srećnoj i brojnoj porodici.
Devojčica je lepa i zato što ume da bude starija sestra Jovani i Nikoli. Što ume da deli s njima svoje igračke. Što rado čuva malog batu. Što se ne ljuti na nestašluke Jovanine koja ume da joj napravi džumbus u sobi čeprkajući po sveskama i udžbenicima starije sestre, i sama željna da krene u školu. Da na sva usta peva i čita glasno a drugi da je slušaju. Kao što sada ona sluša Milu.
Mila je prosto krasna jer je Ljubav kojom je okružena i koju u nju usađuju njeni roditelji – krasna.
I, takvu devojčicu je školski drug ošamario. Prethodno joj se rugao. Nazivao je pogrdnim imenima. Čak i imenom čije značenje Mila uopšte nije znala, jer takve reči ne postoje u knjigama koje su joj roditelji čitali, niti ih ima u knjigama koje sada sama čita, niti ih iko izgovara u njenoj kući i među prijateljima. I to mu nije bilo dosta, nego joj se kezio u lice, sprečavao da se sa ostalim đacima iz razreda igra i ukazivao na nju kao da je strašilo. I sve mu to nije bilo dosta, nego je sebi dao i tu slobodu da svoju školsku drugaricu ošamari.
I tako je pukla bruka.
I tako je jedan tužni dečak pokazao koliko je žalosna njegova duša. I koliko je ta žalost u njemu velika da se ne samo pokazuje nevaljalstvom u razredu, nego se prelila i na ovu priču.
Ako slučajno neko poznaje takvog dečaka, neka mu obavezno pročita, ili prepriča ovu priču. Možda mu njena poruka pomogne da se promeni kako bi od tužnog dečaka postao dobar čovek.
Mi smo sigurni da će u tome uspeti. Ako se potrudi. A i ako se potrude njegovi roditelji. I ako malo više budu voleli svoje dete. Učili ga da voli i poštuje druge.
A Mila? Mila je već spremila poklon za Božić i mirbožanje, jer tada se pozdravljamo rečima:
Mir Božji, Hristos se rodi!