KO STOJI IZA NAPADA?
Tvrdeći da iza poslednjeg terorističkog napada u Moskvi (u „Krakenu”, „Krokusu” ili već kako beše) u krajnjoj liniji ne stoji islamska država „Isis K” – „Moskva” je u pravu, tj. u pravu su Putin i njegovi najpoverljiviji ljudi.
Piše: Andrija Lavrek
Oni odlično znaju ko stoji iza tog napada, i unapred su znali počinioce (zato su ih tako lako i pohapsili) i kuda će se počinioci uputiti posle zločina (pa su ih tamo i sačekali). Jer, zašto bi se Tadžikistanci i Kirgizi uputili ka ukrajinskoj granici (preko 500 km vazdušnom linijom od Moskve!), kad su se mogli isto tako zaputiti i preko Urala – da nisu od organizatora dobili nalog da krenu baš ka Ukrajini?
A od jednog teroriste smo čuli da mu je za terakt obećano 500.000 rubalja i pola unapred plaćeno. Pošto se za 1 dolar plaća više od 100 rubalja, 500.000 rublja iznosi manje od 5000 dolara, što je bedna suma za takav poduhvat. Ali to je upravo obrazac delovanja, tj. plaćanja KGB/FSB-a: ova služba nikad nije plaćala svojim agentima na Zapadu velike sume, računajući na njihovu ideološku usmerenost (v. Anatolij Jelizarov, „Kontrašpijunaža”, PAIDEIA, 2001. moj prevod). Tako je bilo i sad; isisovcima se nije moralo ni mnogo obećati ni mnogo platiti da bi uradili ono što su i inače želeli da urade, i to još ako im neko iznutra pomaže.
A iznutra su im pomagali upravo oni Putinovi najpoverljiviji ljudi koji, verovatno, kao ni on sam uopšte nisu Rusi. Jer, celokupna velikoruska vrhuška se opet sastoji od nerusa, uglavnom od Jevreja, kao što je bilo u vreme „Lenjina” (po majci Jevrej Blank, po ocu Kalmik/Mongol Uljanov tj. Ulanov) i njegovih saboraca „Trockog” (Lejba Bronštajn), „Zinovjeva” (Apfelbaum), „Kamenjeva” (Rozenfeld), „Sverdlova” (Gauhman) i drugih. Pa i za „Staljina” kažu da on zapravo nije bio Džugašvili već Džudašvili (Judenić, Judin sin). Ja to ne znam, ali su mi očigledne dve stvari: „Staljin” je imao čisto jevrejsko ime Josif, a njegov glavni pomoćnik je imao čisto jevrejsko prezime/ime – Berija (ima nekoliko Berija Izraelaca u „Starom zavetu”). Uzgred, zašto se čak i među antistaljinistima prećutkuje da je Staljin kao student bogoslovije bio godinu dana u Rimu na školovanju kod jezuita? Taj je baš bio premazan svim mastima i još ostaje da se vidi hoće li ga nadmašiti Putin, takođe Jevrej i po muškoj i po ženskoj liniji (sa verovatno i nešto malo ruske krvi u sebi), okružen Jevrejima (Medvedev–Mendel, Prigožin, Javlinski, Solovjov, Žirinovski–Edelštajn…) i drugim nerusima (Šojgu – Tuvinac po ocu), Zaharova (Mordvinka po dedi), Peskov (jedini čovek na svetu koji nikad nije imao majku, tj. ne zna se ama baš ništa o njoj, tako da je već izneta pretpostavka da je i ona bila – Jevrejka).
I da je ovaj članak ostao na prvom pasusu, možda bi bio i objavljen u Srbiji, a ovako sigurno neće biti. Jer, Srbi su se čvrsto opredelili – za Jevreje. Baš kao i Ukrajinci, koji za to barem imaju razloga – potrebna im je pomoć Zapada, gde takođe vlast imaju Jevreji (Makron je takođe Jevrej, što je lako proveriti na internetu, a ni Amerikom ne vladaju ni Tramp ni Bajden već Rokfeleri, Morgani, Soroši, Rotšildi pod drugim prezimenima itd.). Osim toga, Ukrajinci su sami izabrali za predsednika glumca (što je već samo po sebi vrlo glupo) i neskrivenog Jevreja – izabrali ga na slobodnim izborima, pa sad ćute i po pitanju Putinovog porekla, za koje sigurno znaju, da ne bi ispali antisemiti. Velikorusi bar imaju to opravdanje što oni, zapravo i nisu izabrali Putina – njega im je za naslednika proglasio Jeljcin, opet Jevrej, po ocu, i Čeremis/Marijac po majci.
Dakle, ko slepo veruje u teorije zavere – taj je obična budala, a ko ih u potpunosti odbacuje – taj je još veća budala i kukavica. Šta time hoću da kažem? Pa ono što je odavno poznato: određena grupa ljudi (najbogatiji) određene nacionalnosti (hebrejske) već vrlo dugo planski urušava svetski poredak sa državama, kako bi, u idealu, sve narode okrenula protiv tog poretka i stalno zaraćenih nacionalnih država, i kako bi se formirala samo jedna jedinstvena svetska država pod njihovom vlašću (v. npr. Džon Kolman, „Komitet 300”, Narodna knjiga, 2006. pisano 1991, posebno drugi pasus na str. 123). Naravno, sa stanovišta svakog urednika koji bi ovo mogao objaviti nije reč o kukavičluku, već o zdravom razumu – ne treba se zamerati onima od kojih možeš dobiti otkaz sa posla, ili – sa ovog sveta.