SNAŽNA FIKSACIJA
Crni kombi polako kreće svojim putem, uz povremeno ljuljanje. Po koji usamljeni auto ga brzo zaobilazi, dok se sporo kotrlja prljavim ulicama…
Pali se crveno svetlo za automobile, pešaci još čekaju svoje zeleno. Nekoliko glava sa slušalicama ravnodušno gleda u ekrane svojih mobilnih telefona. Nema puno saobraćaja u ovo doba, svi su već otišli kućama, praznik je.
Ispred pešačkog prelaza se zaustavlja veliki crni kombi, sa diskretnim natpisom MI DAJEMO VIŠE sa strane. Glave bacaju brzi pogled ka semaforu. Još nije zeleno.
Kombi se ljulja. Iz njega dopiru ženski krici, čuje se grebanje i udaranje iznutra. Nekoliko krkljajućih urlika, praćeno nešto tišim smehom i navijanjem.
Glave se sada osvrću, zbunjeno. Neko vadi jednu slušalica iz uha.
Krici postaju očajniji, ali isprekidani, neko ih prigušuje. Lupanje o metal postaje jače.
Razmena uplašenih pogleda, skrenutih s ekrana.
Vozač kombija spušta prozor i pogleda preko ivice sunčanih naočara pešake koji stoje na ostrvu. Žvaćući čačkalicu, s osmehom naginje glavu, prvo ka njima, zatim prema semaforu. Niko se ne pomera. On podiže naočare na čelo, diže i obrve uz upitan ali ljubazan pogled, i doviknu im:
„Eno, upalilo vam se zeleno, možete li da krenite već jednom, hm?“
Pešaci uplašeno žure da pređu i nestanu što pre odatle, što dalje u topli smiraj majskog dana. Niko se ne osvrće, neko jer se boji, neko jer se nešto zanimljivije dešava na ekranu. Okolina brzo ostaje pusta.
Crni kombi polako kreće svojim putem, uz povremeno ljuljanje. Po koji usamljeni auto ga brzo zaobilazi, dok se sporo kotrlja prljavim ulicama. Vozačeva ruka, isturena kroz prozor, lupka prstima u ritmu pesme s radija. One dobre, koju svi sada vole.