INTERVJU
Moj prvenac „Nina od Arabije“ pisala sam u Džubailu (Jubail), a potom u Kobaru (Al-Khobar), gde smo suprug i ja živeli desetak godina, kaže Marina Bulatović.
Piše: Vojo Mačar
Izvor: Magazin Slovo, Kanada
Marina Bulatović, književnica iz Toronta, a odnedavno i novinarka našeg časopisa, rado se odazvala pozivu da govori za SLOVO.
Na Vašem profilu na Vikipediji piše da ste konsultantkinja za odnose sa javnošću, novinarka i književnica. Koje od ova tri zanimanja izdvajate kao najveći domet Vašeg stvaralačkog nadahnuća?
– Iskreno govoreći, u oblasti odnosa sa javnošću, našla sam se potpuno „slučajno“ ili navođena od strane sudbine, i to devedesetih godina 20. veka, u rodnom Beogradu – kaže na početku razgovora Marina Bulatović.
Posle jednog vrlo teškog životnog perioda koji je ostao iza mene, sedela sam na splavu koji je moj tata imao na Savi, a naša nova komšinica Slavica Sretenović, direktorka Braća Karić Instituta, tek je kupila splav do našeg. Posle kraćeg upoznavanja (možda baš i zbog mog melanholičnog stanja), ona mi je ponudila posao, uz pitanje: „Šta umeš najbolje da radiš?“ Odgovorila sam: Najbolje? Da pišem!“ A kada mi je saopštila: „Odlično, osnivamo PR službu u BK, tu ćeš raditi“, ostala sam u potpunom šoku. PR je bila potpuno nepoznata profesija u Srbiji, tada nismo imali ni Internet, ni mobilne telefone, te nisam mogla (na brzaka) da saznam o čemu je tu zapravo reč… Bilo kako bilo, imala sam sreću da budem među prvim osobama koje su se u Srbiji bavile PR-om. Uvek je važno da ste u nečemu prvi! Bez lažne skromnosti, bila sam vrlo uspešna u ovom poslu i tu sam se snalazila kao „riba u vodi“.
Da bih proverila, da li je ova profesija i moja sudbina, kada sam otišla iz BK kompanije, rešila sam da nigde ne konkurišem za posao, nego da čekam da me budući poslodavac pronađe i ponudi mi radno mesto. To je u najmanju ruku bila hrabra, ali i prilično čudna odluka. Potencijalni poslodavac, mogao je da me nađe isključivo preko fiksnog telefona. Četiri meseca kasnije, zazvonio je moj kućni telefon i Predrag Nikolić, jedan od direktora BK banke, ponudio mi je novi posao uz reči: „To niko ne ume da radi bolje od Vas!“ Elem, za BK banku sam radila PR, pa se tako Predrag Nikolić upoznao sa mojim radom i preporučio me dalje… Obrela sam se u EUnetu, prvom komercijalnom dobavljaču internet usluga u Jugoslaviji. U PR-u sam ostala oko 15 godina i do kraja, nikada nisam konkurisala za posao, uvek su me poslodavci sâmi pronalazili, nudeći bolje ponude i pozicije. Karijeru sam završila kao Konsultant za komunikacije u kompaniji Futura Plus, kada sam dala otkaz jer sam se udala i pripremala za selidbu na drugi kontinent.
Danas verujem da je moje poslovno ‘PR putovanje’ bilo režirano od stane viših sila i zahvalna sam im na tome.
Pišete za više beogradskih listova kao i za kanadske časopise SAN i SLOVO. Kako je tekao taj proces, da od PR stručnjaka uplovite u novinarske vode?
– Baveći se PR-om upoznala sam brojne urednike i novinare, a sa mnogima sam i do danas ostala u prijateljskim odnosima. Sećam se, kada je osnovan dnevni list „Danas“ – 9. juna 1997, sa glavnim urednikom Grujicom Spasovićem (1950-2020), dogovorila sam se da pišem za njih. Gruja i ja smo bili pripadnici „istog energetskog plemena“ o čemu svedoči i naš poslednji susret u Sarajevu, mnogo godina kasnije.
On je tada uveliko bio ambasador Republike Srbije u Bosni i Hercegovini, a ja (po drugi put) udata žena koja je trčala od ambasade Kraljevine Saudijske Arabije, pa do ambasade Republike Srbije, s namerom da za jedan dan pribavim sve moguće papire za saudijsku-vizu jer je moj suprug Budislav u toj dalekoj zemlji dobio posao. To je bila skoro NEMOGUĆA MISIJA.
Dojurila sam tako do ambasade Republike Srbije u Sarajevu, stigla do šaltera, koji se nalazio u prizemlju zgrade, pa tu ostavila gomilu papira koje je neko trebalo da potpiše ili overi.
Sručila sam se na klupu, znojava i prilično nervozna, kada se malo potom otvoriše jedna vrata i pojavi se Grujica Spasović, pa reče: „Mislila si da odeš bez pozdrava? Da mi se ne javiš? Hajde gore kod mene u kabinet, da ti sve ovo potpišem i da nešto popiješ. Vidi, kako si bleda!“
„Uvažena ekselencijo, ambasadore, nisam htela da smetam“ – nasmeših se dok sam se pela stepenicama na sprat.
Gruja, taj večiti dobričina, video je moje ime na papirima koje je potpisivao i zamislite (!) nije poslao službenika ambasade po mene – već je sišao sâm, a potom pažljivo slušao sve pojedinosti o mom (novom) braku i bio prilično oduševljen kada mu rekoh da „Danas“ i moj suprug istog dana slave rođendan – 9 juna.
U Kanadi, poslednjih godina, pišem za RT Balkan i povremeno, kada imam slobodnog vremena, za „Ilustrovanu Politiku“ i RTS Dijasporu.
Objavili ste 2013. godine knjigu „NINA OD ARABIJE“. Šta je tema Vašeg prvog romana i na kakav je prijem vaš književni prvenac naišao kod čitalačke publike?
– Moj prvenac „Nina od Arabije“ pisala sam u Džubailu (Jubail), a potom u Kobaru (Al-Khobar), gde smo suprug i ja živeli desetak godina. Pisanje se ponovo nametnulo kao najbolja opcija, protiv dosade i besmislenog života (dokone) nezaposlene domaćice. Bila je to moja nova uloga dodeljena od strane sudbine. Iako verujem da je moj stvaralački potencijal tu došao do punog izražaja, sa dva izdavača nisam imala sreće (Kolo sreće se okreće ili ne može Bog baš uvek sve da dâ), pa sam posle tri prodata tiraža, obustavila potragu za novim izdavačem. Sada sam u fazi čekanja, da se konačno pojavi pravi izdavač za „Ninu od Arabije“. Kada smo se Budislav i ja odselili na Arapsko poluostrvo (2007.), u toj državi, Srbe ste mogli izbrojati na prste jedne ruke. Ponovo sam se našla u prilici da prva pišem o njima; a sa Saudijskom Arabijom čak nismo imali ni diplomatske odnose. Za svoj rad dobila sam nekoliko pisama Zahvalnica, od princa Sauda ibn Abdulaha ibn Tunajana El Sauda i od Saudijskog ambasadora u Sarajevu.
Dr Dragoljub Martinović, profesor i pisac, kada je svojevremeno pročitao moj roman, napisao je: „Svojim prvim romanom Marina se predstavila kao beogradski urbani pisac, moglo bi se reći kao ćerka, učenica i svakako ženski naslednik Mome Kapora. „Nina od Arabije“ je baršunast i slikovit roman koji se lako čita, pun je lepote, zrači životnim optimizmom i izaziva emocije. Ukratko: ni manje ogrebotine, ni većih posledica; ni jednostavnijeg romana, ni složenijih utisaka.“
Pišete novi roman SREĆNA SRPSKA NOVA GODINA, koji bi se pred čitaocima mogao naći krajem ove godine. Šta je glavna tema Vašeg drugog romana?
– U romanu „Srećna srpska Nova godina“ u kojem su glavni junaci Mileva Marić-Ajnštajn, Tesla, Pupin, Milanković i slikarka Milena Pavlović Barili, pokušala sam da izbegnem puko prepričavanje njihovih života i sudbina, već da pronađem sve ono što ih je povezivalo i spajalo – iste ljude koje su poznavali, ista mesta na kojima su boravili, ista interesovanja koja su imali… Uz malo sreće i puno rada, pošlo mi je za rukom da dosta toga otkrijem. Primera radi: čak tri moja junaka su obožavala hotel Moskvu u Beogradu i tu boravili; Milevin stric Radovan Marić i Teslin ujak Pavle Paja Mandić su se družili; čestitali su Srpsku Novu godinu rodbini u matici (Mileva iz Ciriha, čestita našu Novu godinu kumovima Gajin 19. decembra 1940; a Milena šalje čestitku majci u Požarevac, 15. januara 1941.) Paja Jovanović je uradio portrete tri moja junaka, ali sa Teslom nije imao sreće, itd. Svi su bili velike patriote, ali čini mi se da se za Milankovićeva dobra dela prema Srbiji malo zna.
Iako već 3 godine pokušavam (prvo sebi, a potom i budućim čitaocima) da približim lik Mileve Marić-Ajnštajn, priznajem da nisam uspela da je „vidim“ ni kao tužnu, ni kao depresivnu osobu. Ona je bila sve suprotno od stereotipa koji je prati. Iz meni nepoznatog razloga, mnogi pisci i pojedini biografi, fokusirali su se na njen život sâmo u periodu razvoda, u tih nekoliko godina. Mileva je živela 39 godina pre početka bračne krize, ali i 29 godina posle razvoda, pa je nejasno zašto je fokus bio sâmo na tim kriznim godinama. Svi koji su se razvodili znaju da je to stresan period u životu svakog čoveka, zato je moj fokus na njen celokupan život i rad.
Iz rodnog Beograda odselili ste se u Saudijsku Arabiju 2007. godine, a od aprila 2018. živite u Torontu, najvećem kanadskom gradu. Koliko ove promene životnih destinacija utiču na sam sadržaj onoga o čemu pišete?
– Saudijska Arabija mi je bila velika inspiracija, pa sam se uhvatila u koštac sa izazovom, da napišem roman o životu u ovoj kraljevini. Sve mi je tu bio potpuno novo i neočekivano, egzotično, pa je zavredelo i da se zabeleži. U Kanadi, pišem o našim velikanima, jer na Zapadu nema ništa novo, ako izuzmemo degradaciju kulturnih i svih drugih vrednosti, veličanje dolara kao Božanstva, i stalnog propagiranja – LGBT, LGBTQ, LGBTQ2S+ itd. Nikada me nisu zanimala tuđa posla i šta ko radi u svoja četiri zida, pa mi sve to nije zanimljivo kao tema za neki budući roman.
Član ste Teslinog memorijalnog društva iz Njujorka. Šta je to što ste posebno doprineli svojim volonterskim radom?
– Član sam UO Teslinog memorijalnog društva iz Njujorka od 2010, a rad sa dr Ljubomirom Vujovićem, za mene bio je dragocen. Ovo Tesla društvo, osnovano je pre više od četiri decenije, a dr Vujović i njegov veličanstveni entuzijazam na promociji Teslinog lika i dela, nikada neće biti zaboravljeni.
Nas dvoje smo pokrenuli važnu inicijativu koja je urodila plodom, pa je u Republici Srbiji 2011. godine, po prvi put, obeležen nacionalni Dan Nauke, na Teslin rođendan, 10. jula. Od tada, 10 jul se obeležava svake godine u Srbiji. Dr Vujović i ja smo zajedno radili i na proglašenju nacionalnog Dana nauke i u Republici Srpskoj. Kako je Dr Vujović preminuo 28. novembra 2021. okružen porodicom u selu Komarno (Crna Gora); nastavila sam sa ovim poduhvatom, kako bi se ova značajna inicijativa usvojila i u Republici Srpskoj, što bi bilo vrlo značajno za sve Srbe širom sveta, kaže na kraju razgovora Marina Bulatović.
NOSILAC TITULE TESLA AMBASADOR
Dobitnik ste brojnih priznanja, navedite najvažnije?
– Većinu priznanja dobila sam za moj volonterski rad na promociji lika i dela Nikole Tesle. Poslednja je bila nagrada Tesla Spirit Award 2024. – za 10 godina volonterskog staža u Tesla naučnoj fondaciji Amerike (TNF). Nosilac sam titule Tesla ambasadora koju sam dobila iz otadžbine, što za mene ima posebnu težinu i značaj. Ovo priznanje, dodeljivalo se prošle godine, povodom osam decenija kulture sećanja na svetskog i srpskog naučnika; a ustanovio ga je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić. Nagrađeni su i članovi Tesla Memorijalnog Društva iz Njujorka kao najstarije organizacije u svetu koja se bavi očuvanjem sećanja na lik i delo Nikole Tesle, još od 1979. – a titule Tesla ambasadora dobili smo Dr Ljubomir Ljubo Vujović, posthumno, (1933 – 2021) i moja malenkost.
BEOGRAD ZAUVEK U SRCU
Iako ste takoreći svetski putnik, rodni Beograd Vam je verovatno zauvek u srcu. Šta je to što Vam najviše nedostaje iz BELOG GRADA?
– Iz Belog grada najviše mi nedostaje moja sestra Branka, nekoliko drugarica, roditelji (Dobrivoje i Miljka Lazarević) i sestrić Viktor. Moj drugi sestrić Lazar Petrović, na moju veliku radost, živi sa nama u Kanadi i unosi nam vedrinu u svakodnevni život. Suprug i ja, rastemo zajedno sa njim! Iz Beograda mi nedostaju pojedina mesta kao šti su Narodno pozorište, Ada, da tamo prošetam mojih osam kilometara oko jezera i sednem u omiljeni kafe „Režiser“, Kalenić pijaca, Topčiderski park, nekoliko restorana i Tuckwood bioskop u mom komšiluku, kao i blizina Divčibara gde volim da ,,nestanem“ na mesec dana. Kada „kriziram“ovde u Kanadi, odem u restoran Eataly Canada, jer me neodoljivo podseća na beogradske restorane, u bioskop Paradise Theatre, da pogledam neki domaći film ili u Port Dover gde uvek rentiramo jednu istu kuću – kuću sa dušom. I na kraju, ali ne manje važno, iako volim kanadska Icewine, naročito sa Nijagare, nedostaje mi belo vino iz vinarije VIVI iz Stragara kod Topole, koja su ručno rađena, nefiltrirana, u malim serijama, bez dodatnih kvasaca.
Fotografije: Lazar Petrović/Privatna arhiva