ČAŠICA
Džoni je bio moler i svakodnevno je dolazio u Pijano sokače. Pio je vinjak i čašicu niko nije držao kao on.
Ona se lepila za njegove prste kao da je bila namazana najkvalitetnijim lepkom, koji veže staklo sa ljudskom kožom.
Žena mu je radila u preduzeću gde su se pravili gromobrani. Bila je obična radnica i nije odlazila u kafanu, kako je to radila njena koleginica, koja je ulazila u bife u blizini Jaza, a zatim hvatala muža za ramena i izbacivala ga na trotoar.
– Pijanduro – rekla bi tiho. – Bolje da si otišao u ludnicu i da tamo provodiš vreme, nego ovde.
Džonijeva žena nije bila takva. Posle posla je odlazila kući i spremala mu njegova omiljena jela. Bile su to punjene paprike, kao i čorbast pasulj sa slaninicom. Od salata obožavao je tvrdi sir i paprike ispečene na plotni šporeta na drva sa belim lukom.
Jedne večeri dok je jeo punjene paprike, prisetio se da je sanjao kafedžiju koji se zvao Tihomir i koji mu je rekao da je sve što je popio, plaćeno i da može da krene na put, koji se samo jednom u životu dešava.