ČUDO SVETOG VASILIJA
Jula 1964. godine, nekoliko meseci pred svoju smrt, vikarni episkop hvostanski Varnava (Nastić) pristupio je moštima Svetog Vasilija. Posle poklonjenja svetitelju, ispričao je slučaj svog isceljenja svetom vodicom iz manastira Ostrog.
Kada je ispričao ovaj istiniti događaj isceljenja, episkop Varnava umoljen je da ga i pismeno izloži, što je on učinio. Evo tog njegovog zapisa.
Bio sam u četvrtom razredu gimnazije. Bilo je to u zimu 1929. godine. U Sarajevu je vladala epidemija šarlaha.
A bilo je i na par dana pred Svetog oca Nikolaja, naše krsne slave. U kući se užurbano spremalo za slavu. Majka je mesila posne kolače i spremala bakalar. Naša kuća držala se svetih pravila i zakona i moj otac bio je spreman pre i da ne slavi, nego da omrsi na Svetog Nikolaja.
I tada je grom udario iz vedra neba.
Ja sam se toga dana jedva vratio iz škole. Odmah sam legao u postelju. Ali već sutra ujutru, kola za hitnu pomoć odvezla su me u bolnicu.
Šarlah.
Kuća je naglo izmenila ceo izgled, iz gradskog fizikata došli su ljudi i na kućna vrata stavili cedulju sa natpisom: „Zarazna bolest“. Na plakatu je bila naslikana mrtvačka glava, znak smrtne opasnosti za posetioce.
Sveti otac Nikola te godine došao je našoj kući tužno. Kuća je bila zaključana. Jedina briga ukućana bila je moje zdravlje i moj život. Bio sam najteži bolesnik u celom zaraznom odeljenju. Već su me morali i vezati. U vrućini i bunilu hteo sam da skačem kroz prozor.
Kad je doktorima izgledalo da je sve svršeno i izgubljeno, dopustili su da majka dođe da bude sa mnom u poslednjim časovima moga zemaljskog života.
Kad je majka došla nisam je prepoznao. Već sam bio primio kamfor injekciju. Poslednju pomoć.
I tada, kad su se sestre i bolničari razišli, kad je majka ostala sama sa mnom, izvadila je iz svoje tašne jednu malu bočicu. U njoj je bila sveta vodica ostroška.
Duboko, žarko i potresno, kako samo majka može, moja mila majka molila se Bogu i Svetoj Majci Božijoj i svetome Čudotvorcu Ostroškom.
Ja se nisam mogao sam podići. Majka me je tri puta zapojila svetom vodicom, darom Svetog Vasilija Ostroškog i ja sam otvorio oči. Prepoznao sam svoju dragu roditeljku i moliteljku, svoju suznu molitvenicu.
Pomogla mi je da se pridignem i prekrstim.
Zajedno sa njom očitao sam Oče naš, i pao u slatki, okrepljujući san, koji mi je doneo zdravlje i život do današnjeg dana.
Tako je sveti Čudotvorac Vasilije Ostroški učinio ono što sva medicina nije mogla.