PARANJE
Paranje je donelo veliko olakšanje, kao kad pred spavanje skinete grudnjak ili ispraznite bešiku nakon dugog putovanja.
Jednog popodneva, nakon što je ispila šoljicu kafe u svojoj dnevnoj sobi, Greta je otkrila kako da se raspara. Njena odeća, koža i kosa spale su sa nje kao ljuska sa oljuštene voćke, i njeno pravo telo je iskoračilo napolje.
Greta je mnogo držala do čistoće, pa je počistila onu staru sebe i bacila je u kantu za smeće pre nego što je i uočila svoju novu fizionomiju, a poteškoće sa pomeranjem novih udova nisu predstavljale smetnju njenoj rešenosti da joj kuća bude čista.
Greta nije toliko nalikovala šivaćoj mašini koliko idealu na kome je zasnovan oblik šivaće mašine. Najbliža stvar u prirodi kojoj je nalikovala bio je mrav.
Nakratko se divila sebi u ogledalu, a onda je otišla do svoje komšinice Marije, koja je živela prekoputa, u istoj zgradi. Kada je Marija videla Gretu, nije se uplašila, jer je iznenada prepoznala sebe. Znala je da i ona tako izgleda iznutra, i da se i ona može rasparati, što je i učinila bez stida, pred Gretom.
Divile su se jedna drugoj i jele tortu sa bademima kao svakog popodneva, ali ovaj put uz pomoć svojih novootkrivenih pravih usta, uokvirenih čeličnim, oštrim crnim mandibulama koje su podsećale na prijatnu kombinaciju zuba i brkova.
Kada je Gretin suprug došao kući, bio je užasnut. Nikad ranije nije dodirnuo njenu šivaću mašinu – plašila ga je – i svakako nikad ne bi dodirnuo Gretino novootkriveno telo.
Ona se preselila prekoputa da živi sa Marijom, koja je bila udovica i više nije imala muža koga bi mogla uplašiti. Sa sobom je ponela šivaću mašinu.
Njihove šivaće mašine nikad nisu korišćene, ali one su ih držale u kući kao dekoraciju, kao što su držale i lutke i figurice svetaca, i kao što veličanstveni ljudi drže mermerne biste sebe samih.
Kada su prvi put napustile zgradu da bi otišle u kupovinu, bile su prava senzacija. Žena koja vidi rasparanu ženu ne može da se i sama ne raspara, i ubrzo su sve žene u njihovom komšiluku zbacile svoje kože. Paranje je donelo veliko olakšanje, kao kad pred spavanje skinete grudnjak ili ispraznite bešiku nakon dugog putovanja.
Muškarci su bili podeljeni na one koji su „oduvek znali da u ženama postoji nešto prevrtljivo”, te su stoga bili zadovoljni kada se pokazalo da su bili u pravu, i na one koji su jadikovali nad „gubitkom ženske forme”. Jedan manji broj muškaraca pokušao je da se raspara uz pomoć žileta i noževa, nakon čega su bili povređeni i razočarani. Oni u sebi nisu imali „istinsko, tajno” ja, nego samo ono što se učilo i znalo.
Na rasparanim telima žena postojale su raznovrsne karikice, gotovo kao probušene uši, kroz koje je neprekidno prolazio crveni konac, nekad brže a nekad sporije, u zavisnosti od raspoloženja dotične osobe. Bila je to čvrsta, debela nit prekrivena nečim nalik na vosak.
Karike su na svakoj ženi imale različit raspored i veličinu, ali izuzev toga sve su žene izgledale isto.
Nakon paranja, šivaće mašine više nisu upotrebljavane; njihovo korišćenje, spajanje stvari ušivanjem, doživljavano je kao tlačenje, zastarela razbibriga koju su žene koristile da bi sebi uskratile paranje, te su tako šivaće mašine dobile jednu čisto formalnu, estetsku ulogu, lepe u svojoj tihoj nepomičnosti.
Organizovane su izložbe šivaćih mašina „kroz vekove” i žene su veoma uživale u njima, jer su ih podsećale na njihovu evoluciju ka paranju svesti.