IMATI SLOBODU U GOSPODU
Mi znamo da smo slabi i nemoćni i kada bismo se sami na sebe oslanjali da ni jedan pedalj svom rastu ne možemo dodati.
Beseda Patrijarha srpskog Porfirija izgovorena na svetoj Liturgiju 3. juna ove godine u crkvi Svetih cara Konstantina i carice Jelene na Voždovcu.
Braćo i sestre, radujemo se višestruko danas, kao i svaki put kada idemo u hram Božji, jer još uvek ne samo da se sećamo nego i slavimo pobedu Hristovu nad svakim neprijateljem Njegovim, ali – što je za nas važno – i našim. Slavimo pobedu slobode, slavimo pobedu života, slavimo pobedu pravde, slavimo pobedu radosti. Sve to slavimo slaveći Vaskrsenje Hristovo, a sve to slavimo jer smo stvoreni upravo to da slavimo i da projavljujemo.
Stvoreni smo da živimo, da budemo slobodni, da imamo pravdu, da se radujemo. Stvoreni smo da budemo spaseni, a biti spasen jeste sve ono što je prethodno rečeno, jer spasen znači biti celovit, biti potpun, ne u razlomcima, ne u delovima, ne rasparčan, ne iznutra u sebi, u sukobu sam sa sobom. To znači u sebi nemati bezbroj vektora koji ratuju jedan protiv drugog i koji nas sprečavaju da budemo celoviti, jer u sebi imamo haos. Spasenje znači zajednicu sa Hristom, jer Hristos je punoća. On je i harmonija, On je i život, On je i radost, On je i pravda. On je punoća!
Zato, braćo i sestre, danas sabrani u ovom svetom hramu radujemo se, kako rekoh, višestruko. Najpre što je normalno i prirodno da se radujemo, jer radost je naš životni stav i rekao bih, sabirajući. Prema iskustvu naših svetih Otaca, jedan od najvećih promašaja našeg života, a mi bismo rekli jedan od najvećih grehova hrišćana pravoslavnih, jeste odsustvo radosti, onda kada nismo radosni, jer kako možemo ne biti radosni kad Gospod je živ i kad je On koren naš, tačka izvora našeg života, kad je On onaj sa kojim smo mi jedno, pričešćujući se Njegovim Telom i Njegovom Krvlju. Pa kakva to nevolja, kakvo je to iskušenje, koji je to problem koji može da zaseni Njega onda kada smo mi sa Njim i On sa nama?! Nije li to onda zaista pad i projava naše sebičnosti i egoizma i da prevagne naš lični problem, koji nije tek tako nastao u našem životu, a zasigurno ima, ako smo sa Hristom, ishod ne samo povoljan po nas, nego i ishod koji se zove život, pobeda, pravda i sloboda. Dakle, ko smo mi da stavljamo sebe, svoj problem, svoju muku, svoje iskušenje između sebe i Hrista i između Hrista i drugih? Zato, znajmo da je radost smisao, sloboda, punoća, lepota, pravda, ono što je naše i što smo mi, jer je Hristos naš i mi smo Njegovi.
Danas slavimo Svetog cara Konstantina i Svetu caricu Jelenu i oni su upravo svedoci te tajne. Oni su svedoci istine da onaj koji kroz Hrista uđeu život i koji uđe u večnost kroz Njega – taj se spasava. Oni su u Hristu prepoznali Boga, Mesiju, Spasitelja, prepoznali su da je On nosilac svih onih lutanja i traganja po bespućima istorije naroda koji su živeli do Hrista, ljudi koji su kroz religiju, filosofiju, umetnost i nauku tragali za istinitim Bogom. Nije bilo u to vreme pitanja ima li Boga, nego je bilo pitanje ko je taj Bog i kakav je taj Bog. Gotovo da nije bilo pojedinca, a kamoli naroda, koji nije slavio nekog boga. Naravno, ako se traži Bog tamo gde ga nema, kao i kada se traži radost, lepota i uteha tamo gde ih nema, ne može biti ni Boga, ni radosti ni utehe, jer Bog je večan, nije od ovog sveta i ne može Ga čovek stvoriti po svojoj slici i prilici, jer je on (čovek) sam stvoren po slici i prilici Božjoj. Čovek može samo otvoriti svoju dušu i svoje srce i činiti skromno, koliko je do njega, da njegova duša, njegovo srce i njegovo biće postane sasud, postane mesto u kojem se Bog projavljuje. Međutim, mi upravo odsustvom radosti, a to znači sumnjom, nepoverenjem u Hrista, sprečavamo Njega, Živog Boga, da se projavi i zrači u nama, da postane dejstvo Njegovo realno, praktično, da bude vidljivo nama i drugima.
Car Konstantin je tu istinu, tu tajnu i činjenicu prepoznao. Prepoznao je da je sloboda u Hristu i zato je pošavši od te činjenice – a ono što je najvažnije, ono po čemu smo veoma slični Bogu, jeste opet sloboda – dao slobodu svakom da se slobodno opredeli ko je njegov Bog, jer nije bilo pitanje ima li Boga, kao što ni danas nije. Znamo da gotovo da nema čoveka koji u najdubljim svojim damarima, ma koliko se opirao blagodati Božjoj, ma koliko se opirao reči Božjoj, negde u dubini svog bića poseduje skriveno znanje da Bog jeste i da se On ne može potisnuti, a naročito da mi od Njega ne možemo pobeći. Otuda su snažni i dejstveni ti unutarnji vektori, ti tokovi koji se međusobno bore i sukobljavaju i rasparčavaju čoveka, čine ga potpuno nemoćnim i slabim pred tajnom života. Dao je slobodu Sveti car Konstantin da svako izabere Boga, a sam je izabrao Hrista zato što je znao da krajnja sloboda nije tek da biramo između dva puta, između dobra i zla. To jeste prvi korak palog čoveka. On može imati dilemu, kao što može i svako od nas, da li ćemo ići ponekad putem krsta, putem žrtve ili putem komfora; da li ćemo reći da treba da jurimo sreću koja je neuhvatljiva, kratkotrajna i prolazna ili treba da, nezavisno od toga šta nosi sa sobom put, idemo putem smisla; da li će nam osnovno pitanje biti da li nam je lako i komforno ili da li nešto ima smisla; a mi dobro znamo da je Smisao, sa velikim slovom „S”, sam Bog. Da li ćemo birati put i stazu takozvanog uživanja i komfora ili ćemo birati put Hristov? Dubinska istinska sloboda jeste samo, braćo i sestre, sloboda u Hristu, jeste spasenje, jeste sloboda koja nam donosi celovitost i harmoniju ma koliko bilo teško ili u nekom trenutku jednostavno i lako.
Sloboda je kada smo slobodni od smrti, đavola i greha, od nagona. Da li sam slobodan ako u meni postoji nagon kojim ne mogu da vladam i koji ne mogu da kontrološem, bilo koji da je, ili, u najmanju ruku, ukoliko nisam svesan da je sloboda da se opredelim za volju Božju, a ne za ono što mi kaže nagon; tačnije, da preusmerim nagon da i on bude blagosloven, da i on bude usmeren tako da služi našem spasenju, da i on proslavlja Boga. Nagoni su naravno dar, ali su nam dati da ih upotrebljavamo u duhu Jevanđelja, da ih upotrebljavamo u skladu sa ciljem zbog kojeg smo pozvani i zbog kojeg smo došli u svet. Danas će reći da čovek treba da čini ono što je njemu milo, što mu je drago, što mu srce želi, što mu telo želi. To bi možda mogao da kaže svetitelj Božji kao što je apostol Pavle koji kaže „Ne živim više ja, nego živi Hristos u meni“ (Galatima, 2:20). Da, to jeste tako, ali samo onda kada je naš um ohristovljen, kada je naše srce hristoliko, kada je čitavo naše biće prožeto Hristom, zato što će onda naša sloboda biti usmerena kao najoštrije oružije i oruđe, kao mač protiv greha, smrti i đavola. Onda će naše oruđe biti oruđe ljubavi, sam Gospod Hristos, jer ćemo činiti sve što činimo iz ljubavi prema Njegovoj reči i Njemu. A kada tako činimo, nepogrešivo ćemo činiti i u odnosu na bližnje, odnosno u odnosu jedni na druge. Tu slobodu je dao Sveti car Konstantin, na tu slobodu smo prizvani.
Mi znamo da smo slabi i nemoćni i kada bismo se sami na sebe oslanjali da ni jedan pedalj svom rastu ne možemo dodati, ali isto tako, kako veli apostol Pavle, znamo da smo bez Hrista slabi i da sa Njim postajemo svemoćni. Iako, dakle, slabi, moleći Svetog cara Konstantina i njegovu majku Jelenu da nas zastupaju pred Gospodom, mi se molimo da uvek imamo slobodu u Hristu, da zaista volimo Boga i, kako kaže svetitelj, činimo šta hoćemo. Voli Boga i čini šta hoćeš – to je sloboda! Kad voliš Boga činićeš samo ono što te izgrađuje, a ništa od onog što te razgrađuje. Onda će ti srce biti čisto i onda možeš reći: Čini šta ti je srcu drago, a ne onda kada ti je srce kao smetlište svih zala, svakog mraka. Pa šta ćemo izneti iz takvog srca, iz takve duše?!
Molitvama Svetog cara Konstantina i Svete carice Jelene, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas, daj nam mir, radost, ljubav i međusobno razumevanje kako nama tako svoj našoj braći i sestrama gde god da žive, čitavom svetu! Amin!