VETROKAZ
Crnomanjasti, topli
južni vetre,
dodiruješ me
i donosiš mi klice
sjajnih pogleda
natopljen mirisom
pomorandžinog cveta.
Rumenilom bojiš mesec
i zarobljene jablanove
koji jecaju. Ali dolaziš kasno!
Uvio sam noć svoje priče
i ostavio je na polici.
Bez vetra kruži.
Poslušaj me!
Kruži, srce.
Kruži.
Severni vazduše,
beli medvede vetra,
dodiruješ me
drhtanjem polarnih
svitanja,
u ogrtaču aveti
kapetana
i smejući se glasno
Danteu.
Oh, juvelire zvezda!
Ali dolaziš kasno!
Orman mi je pokrila
mahovina
a ja sam izgubio ključeve.
Bez vetra kruži.
Poslušaj me!
Kruži, srce.
Kruži.
Povetarci,
duhovi zemlje,
insekti otvorenih ruža,
tropski vetrovi
u burnom drveću,
flaute bure,
ostavite me!
Čvrsti su lanci
moga sećanja
a zarobljena je ptica
koja cvrkutanjem
crta suton.
Ono što je prošlo
ne vraća se nikad.
To svi znamo.
A jasnoj rulji vetrova
uzaludno je tužiti se!
Je li tako, jablane,
učitelju povetarca?
Uzaludno je tužiti se!
Bez vetra kruži.
Poslušaj me!
Kruži, srce.
Kruži.