IMAM SLOBODU DA UZMEM ŽIVOT U SVOJE RUKE
Opet je ponos stavila ispred svega. Bojala se da mu pogleda u oči i tad, kao i sad posle pedeset godina. Pa šta ako u njima više nema ljubavi za nju…
Na radiju muzika, neke šezdesete. Uspomene i sećanja na poslednji dan u „Zmaj Jovinoj“ gimnaziji u Novom Sadu, od prizivanja se užarile. Naizgled opušteno zavaljena u svojoj omiljenoj fotelji, Olga je ispijala kafu bez obzira što je bilo deset uveče, prebirajući uz muziku po seti i rezimirajući svoj život. Bila je udovica bezmalo deset godina. Ostvarila se kao majka sad već odraslog, porodičnog sina. Imala je i unuku koju je obožavala i za koju su svi tvrdili da je njena kopija iz mladosti. Još uvek je radila u svojoj advokatskoj kancelariji, ali ne zato što je morala, već što je svoju profesiju volela.
Da je odustala od odlaska na pedesetogodišnjicu mature, odavale su je samo sandale bačenje pored fotelje i ispružene noge na tabureu. Danima je osmišljava svoju elegantnu haljinu, frizuru i šminku. Čak je kao da je u pitanju prava matura, kao što današnje devojke rade, otišla na profesionalnu šminku, kod frizera i na manikir. Po svaku cenu je želela da izgleda tako da bar neko u njoj prepozna onu lepu i zgodnu devojku od pre pedeset godina. Taj neko naravno nije baš bilo ko iz razreda, već Jakov Levi, njena nikad prežaljena ljubav iz mladosti, za koga je čula da će se konačno pojaviti na ovoj maturi.
Sve ove godine ga nije videla. Otišao je da studira tehničku fiziku u Beogradu, jedno vreme je radio na fakultetu, a kasnije kad su došla ratna vremena odselio se sa svojom porodicom u Izrael. Čula je da se davno razveo, da ima dve odrasle ćerke i da sad živi sam u Dobroti u Bokokotorskom zalivu u Crnoj Gori. Još uvek se sećala sa koliko žara i čežnje su pričali o mističnom Kotoru, o lepotama njegove luke, predivnom zalivu i planinama koje su čuvale Kotor. Imali su puno zajedničkih snova i interesovanja, a sve su kukavički pustili da raznese vreme. Ostale su samo uspomene. Navikla je već odavno, da ih pije pomešane sa kafom uz obaveznu cigaretu i muziku za dušu. Teško joj je bilo da ga zamisli u sedamdesetoj godini. I svoj odraz u ogledalu ponekad nije više mogla da prepozna. Sa devetnaest godina Jakov je bio visok, ispravljen kao da je progutao motku, tanak, sa crnim krupnim očima, duže kuždrave kose, produhovljenog uzanog lica, pomalo usporen u odnosu na inteligenciju koja je uvek bila ispred njega. Po njoj mu je nedostajalo energije, za razliku od nje koja se u njoj kupala.
Nije mogla da veruje, da je toliko vremena prošlo od poslednjeg dana u gimnaziji, kad je na njegovoj klupi zatekla kredom ispisanu rečenicu: „Ja te volim.“ Znala je da su te tri čuvene reči upućene baš njoj, ali je kao pravi budući pravnik želela jasan dokaz ljubavi. Trebao je tu rečenicu da izgovori glasno i jasno gledajući je u oči, a ne u klupu. Ceo život je smatrala da je ispao kukavica, uporno negirajući činjenicu da mu je tekla ljubav iz crnih, kao pliš magličastih očiju, duplim redom trepavica osenčenim. Tako joj je bilo lakše.
Opet je ponos stavila ispred svega. Bojala se da mu pogleda u oči i tad, kao i sad posle pedeset godina. Pa šta ako u njima više nema ljubavi za nju. Trebala je da bude hrabra i da to proveri. Da ga željom svojom pomiluje, da ga iz uspomena otpakuje i da pokuša u njemu da pronađe svog Jakova iz mladosti. Odakle toliki strah i to u ovim godinama posle svega što je preživela. Kukavički je pobegla od sebe, njega, decenijama priželjkivane sreće, sudbine koja joj je ponovo kao na tacni servirala slobodu izbora ljubavi koja ne bira godine. Odjednom je izgubila svu teškom mukom za ovaj susret sakupljanu energiju, prosula najlepša maštanja i godinama negovanu nadu u sudbinsku ljubav, kao klikere niz strmu ulicu.
Mobilni telefon je zazvonio. Ugledala je nepoznat broj i kao udar struje protresla ju je jeza celim telom. Posle par sekundi se javila. Odmah je prepoznala dugo očekivani pomalo prozuko, setan, muški glas. „Olga, pa gde si ti? Da li si dobro? Rekoše mi da ćeš doći na maturu.“ Trebalo joj je nekoliko sekundi da se sabere i da skupi hrabrost da mu odgovori: „Čekam da me zovneš.“ U momentu su se dogovorili da će je čekati na uglu Miletićeve i Zmaj Jovine, glavne novosadske ulice. Brzo je nazula sandale, popravila frizuru, prošla kroz oblak svog omiljenog parfema i odlučno krenula da se suoči sa sudbinom. Plave oči su joj plamtele založene nadom, a potpaljene tremom.
Ugledala ga je još iz daljine. I dalje je bio visok, tanak ali pomalo iskrivljen na desnu stranu, sa belom, gustom pomalo električnom frizurom i malim okruglim naočarima. Čekao ju je u beloj košulji bez kravate, u tamno sivim pantalonama sa preko ramena prebačenim crnim sakoom. U ruci je držao dugačku crvenu ružu, ukrašenu osmehom starim pedeset godina. Uplašila se da je srce ne izda. Osim što je preskakalo i udaralo tako da joj je sve u glavi odzvanjalo, izazvalo je i iznenadnu vrelinu. Srećom noge su je nosile kao da nisu njene. Uz put je ešarpu jednim potezom strgnula i slobodno se u njegov zagrljaj ušetala. Dugo su zagrljeni samo nemo stajali, dok se predivna, svilena ešarpa nošena radošću niz Miletićevu ulicu vijorila.
Kasnije, dok su srećni, bez suvišnih reči sedeli u poslastičarnici, slobodno pretraživajući dubinu i sadržaj svojih pogleda u koje se iz srca i duše udobno smestila pažljivo odnegovana ljubav postavljena čežnjom, Jakov je prvi progovorio. „Olga, da li bi htela konačno da budeš i zvanično moja žena?“. Više nije bilo vremena za čekanje, pa su se odmah dogovorili da će se venčati što pre, ali da će pre toga kod advokata svako svoju imovinu svojoj deci i zvanično prepisati, da svi budu mirni i spokojni. Započe će nov život makar trajao jedan dan.
Dogovorili su se da će preko zime živeti kod Olge u Novom Sadu, a u letnjem periodu će uživati u Dobroti. Bez imalo straha od budućnosti, preostalog vremena, oslobođeni predrasuda, zajednički će pokušati da u konačno ostvarenoj ljubavi, pametno potroše preostalo vreme. Venčali su se posle mesec dana u svom voljenom Kotoru, u pravoslavnoj crkvi Sv. Petar Cetinjski, samo u društvu kumova. Olga je blistala u svedenoj, mornarskoj, elegantnoj haljini koja je ocrtavala još uvek ženstvenu figuru, sa prosedom, gustom kosom pokupljenoj u nehajnu punđu. Imala je mali bidermajer od belih orhideja, a jednu orhideju je zadenula za rever Jakovog teget odela. Izgledali su kao mornari spremni da otplove u nepoznatom pravcu, motivisani i inspirisani pruženom slobodom da uzmu život u svoje ruke, voleći istovremeno i sebe i jedno drugo.