SEĆANJE NA OCA
Seti me staroga bagrema hlad
na ruku tvojih dodir nežan i mek,
ja se sećam dana kad je taj bagrem bio
zasađen izdanak slabašan, mlad,
prođe od toga celi jedan ljudski vek.
Kućicu našu dragu vremenom pokri polako
divljeg vresja i ruža uporni snažni splet
i staze zarastoše u kovilje, smilje i drač,
o, ja se pitam ta zašto je moralo tako,
zašto je nestao taj moj prekrasni detinstva svet,
zašto se ponekad u jutro u srcu javlja tuga, seta i plač?
Narasla je nad domom i naša stara lipa,
krošnja se njena nadvila nad trošni krov,
zlatni prah sa resa njenih vetar po zemlji sipa
i mesec se tu ugnezdi u svakoj vedroj noći
kad krene sa svitom svojom u kasni ponoćni lov,
tužno je što ja znam da ti nikad mi nećeš doći,
tužno je što mi to kaže svaki dan osvanut, nov.
Ti si za mene bio sve što je moglo biti
najlepše i najsvetije u celom životu mom,
čuvaću, nikada neću ja zaboraviti
ni tebe, ni život naš ni naš skromni dom.
U sećanju mome ti zauvek živiš
onakav kao nekad što beše
divan, nasmejan, mio i večito mlad
i kad luče tvog života zauvek sagoreše,
ja znam mesto tebe čuva me i dočekuje
naš stari dobri bagrem i ruku njegovih hlad.