LAKO JE VAMA
Kažem lakše je vama. Sada čim se rodite počnu vam govoriti da će rat, da samo što nije izbio…
Ugasi tu klimu sinovče, ubi me u glavu, oduva mi i ovo malo mozga što je ostalo. Smanji i muziku da čuješ šta ću ti reći. Pojačate muziku k’o da smo svi gluvi, pa jedni druge ne čujemo kad šta govorimo. Ne daj bože da mi pozli ne bih vas mogao dozvati. Hajde molim te ostavi taj mobilni, jer kad ti pričam hoću da gledaš u mene, a ne u telefon, jer kad gledaš u mene dok ti pričam bar mislim da me slušaš šta govorim.
Hoću da ti kažem da znaš da je vama sada mnogo lakše nego što je nama bilo kad smo bili vaših godina. Volio bih da ovo zapamtiš jer neće ti niko drugi ovako nešto reći. Ovi moji ispisnici što su još među živima nerado pričaju o tome. Davno su digli ruke od svega. Džaba, veli pričaju kad niko ne sluša. Prič’o, ne prič’o ono što će biti, bit će, pa makar na glavi dubio. Niko od vas mlađih ne mari šta mi pričamo, jer druga su ovo vremena, drugi je ovo vijek.
Da ti kažem, lakše je vama sada mnogo nego nama što je bilo. Vama je sada sve servirano ko na tacni, tako da ne morate ni o čemu da brinete. Na vrijeme vam jave da je na snazi crveni meteo alarm, da ostanete kod kuće ako ne morate izlaziti, da pijete dosta tečnosti, da se ne izlažete suncu, da se lagano obučete, da rashladite prostorije, da redovno pijete propisanu terapiju, da jedete laganu, a ne kaloričnu hranu.
Ostavi sinovče taj mobilni, može odgovor na poruke da sačeka.
Kažem, mnogo vam je lakše. Nama nije imao ko da javi za taj crveni meteo alarm. Mi poranimo još prije sunca na livadu da kosimo. Ponesemo slanine, luka, paradaiza i pogače, lakše hrane nismo ni imali, potegnemo rakije, nabrusimo kose pa udri do podne. Znoj samo lije. Kad potegneš rakije manje se znojiš. Niko da nam javi da je trideset i sedam stepeni da bježimo.
U podne sjedemo u debelu hladovinu ispod velike kruške na kraju njive. Otkujemo kose, založimo slaninu, pogaču i paradaiz, potegnemo iz flaše rakiju, zapjevamo u troje koliko nas grlo nosi onu našu “U Glogovcu žutan trava, zelenoj“. Sa susjednih njiva odgovara djevojačka pjesma “ Dođi dragi doveče na prelo“, a mi podciknemo, pa dokopamo one kose i obaramo otkose mirisne trave kao da se igramo sa njom. A nikoga niodkuda da nam kaže da je crveni meteo alarm na snazi, da se sklonimo u hladovinu. A možda tada nije ni bilo tog crvenog meteo alarma. Ko će ga znati.
Naspi ti meni jednu mučenicu, potrajaće ova moja priča, a usta mi se već osušila.
E, živio sinovče, da te posluži zdravlje i pamet dugo godina pa da i ti svojim unucima ispričaš svoju priču, ako te budu htjeli slušati.
Kažem lakše je vama. Sada čim se rodite počnu vam govoriti da će rat, da samo što nije izbio. Da su se svi urotili protiv nas, i da je pitanje vremena kad će buknuti treći svjetski, ako već i nije, samo ne znamo u kom obliku i gdje je počeo.
Nama nije imao ko da kaže, nego kad čujemo da je pukla puška bježi u šumu i gledaj kojoj ćeš se vojsci priključiti da glavu sačuvaš.
Nismo znali ni ko nam je predsjednik ni kako izgleda, a vama sada svako veče predsjednik na televiziji, samo što nije počeo da vam saopštava i vremensku prognozu.
Kažem mnogo vam je lakše. Mi, em smo bili nepismeni, em nije imao ko da nam kaže. Vi kud god da krenete uključite navigaciju i ona vas odvede gdje ste trebali. Ništa ne moraš da misliš samo prati i stićeš kdje si naumio. Mi smo morali da pamtimo kud smo prošli da bi se znali vratiti, morali smo da znamo da se orjentišemo u prirodi da ne bi zalutali. Za vas brinem samo kad negde odete da neće nestati baterije i interneta pa kako će te se vratiti kući.
A vama sad sve kažu, koliko u sto grama hljeba ima kalorija, koliko kalorija moraš unijeti u organizam da se ne bi udebljao, koliko kalorija ima kruška, a koliko banana.
Nama nije imao ko da kaže. Mi šerpu stavimo ispred sebe i vruću pogaču pa jedemo dok ima ne mjereći kalorije koje unosimo.
Eh da smo mi znali koliko kalorija izgubimo sa napravljenih 10 000 koraka, a koliko za jedan seks. Korake nismo ni brojali. Ko bi još brojao kad se od jutra do večeri nismo smirivali, a taj seks nismo radili zbog gubitka kalorija, nego nam dođe samo od sebe, što kažu priroda.
Vidim ja da si ti zadrijemao moj sinovče i da ti je dosta ove moje priče. Znam ja da je vama sada mnogo lakše, ali vam ne zavidim ni malo. Kada bih se ponovo rodio volio bih da mi isto bude kao i prvi put, da osjetim da sam živio, da svojim rukama i svojom glavom gradim svoju budućnost.