PREPODNE
Volim ovu tvoju sivu suknju.
Oblači je češće, molim te, kad se
sa mnom sastaješ. Simpatičan je
njen kroj, njena blaga trapezoidna linija.
To nazivaju, valjda, činovničkom nošnjom.
Ništa ne naglašava. Ali baš time ostavlja
više prostora osobi koja je nosi. I boja!
– napolju, kad je sunce obasja.
Uveče nema takav efekat. Ali od kad se
obično pre podne sastajemo, skoro da osećam
prema njoj neku vrstu lične zahvalnosti. Učestvuje
– nenametljivo – u našem odnosu, ohrabruje
zrelu vedrinu da se napokon odomaći među nama.
Sunčali smo se pre nekoliko nedelja u parku
na periferiji grada, jednog ranoprolećnog
naglo toplog prepodneva (nisu još ni klupe izneli)
na betonskom rubu dečijeg igrališta. Sklopila si oči.
I kada sam – kao znak svog prisustva – položio
dlan na tvoje bedro, iz tekstila je stiglo
spokojno ohrabrenje dvostruke topline.
Tvoga tela i dalekog sunca. I bilo mi je žao
vremena proćerdanog na večernje sate
na operetske muke skučenog prostora
sobe. Na histeriju veštačke svetlosti.
Pogledali smo se, veseleći se s oporom vedrinom
besu izneverene želje što je razdraženo
počela da se sprema na polazak
namerno dižući graju u našim srcima –
očito joj je dojadilo naše dobro raspoloženje.
Pritom se sunce našlo u zenitu.
Ustadosmo protežući se uz škripu
sklerotičnih zglobova. Pridržao sam
tvoju tašnu, i gledao tvoju ruku
kako si s jednim uvreženim pokretom
izgladila, namestila u struku suknju.