SVETA ZEMLJO NEZABORAVA
Kako reći njivi da je neće sejati
Da više nije postelja za seme moga roda,
I reći prognanom da ga više neće grejati
kandila vekovna ispod ovog svoda?
Kako reći žitu da neće zreti zlatno,
da ga žrvanj ovog kamena više neće mleti,
da više nema razboja za kosovsko platno
da ne ‘rska pogača, ni kolač svih Svetih?
Kad vetrovi tuđina raspletu i poslednja gnezda,
kad se dim više ne zaluči iz odžaka,
kao staza do neba, kao pređa od oblaka…
Ako duša bude vazda u zbegu, kao prokletstvu
ako sve zaboravimo u očaju i stalnom bekstvu,
kad nas rasejane u bespuća ne mogu više
ni ruke majčine svijati,
Hoće li Sunce iznad Srbije i tada isto stajati?
Kako reći Suncu da više neće tako ponosno
plamteti kroz oreol Gračanice,
kad više toplog doma ne bude,
a u šakama ni zrna prosute brojanice…
Čije će nas kletve iz grobova sustići?
Ko će nam za pomen paliti voštanice?
Kako će se deca radovati imenu blagdana,
kad im umesto crkvenih zvona
zaleleče zloslutno jato crnih vrana,
ako se sagovima prekrije božićna slama,
Gde ćemo, i s kim, dosanjati snove?
Hoće li kajanje zaliti suze golog srama?
Bez njedara ognjišta,
bez dve ruke k’o krova,
zahučaće horovi napuštenih šuma,
na kostreh nagnati kukut slepih sova
i na suze pokajnice zamuk gusala…
Kameno ognjište zaborav ne prašta.
Tišina je kobna po nama pala.
Zemljo svetog nezaborava,
razderana obraza, srca živih rana,
u tebi još koren žili,
u tebi još cveta grana…
Tišina je okov, a zaborav kletva.
Bez korenja nema ploda,
Jalova je nada žetva.
Zgažene svetinje stiže li nas kazna?
I grob je hram za molitvu bdenje,
kad temelji doma postanu prašina,
kad u pohode nam dođu bol i praznina,
kad kudelja pamćenja, u rasulo prospe svako predanje,
kad nas ne bude ni u životu, ni u sećanju,
Zar?
Ovaj svet će biti manji za jedno iskonsko postanje…
Bože, ako nam i ime zatru,
sačuvaj nas od tog zaborava,
BAR!