TEŽNJA KA ISTINI
Ovako je slavni ruski književnik i mislilac, nobelovac Aleksandar Solženjicin govorio o istrajnosti.
Kada sam uhapšen i kada sam proveo dve godine u zatvorima i koncentracionim logorima prihvatio sam spoznaju da ne samo da me neće niko objavljivati, već da me jedan jedini napisani red može koštati života.
Bez oklevanja, bez unutrašnje rasprave, postao sam deo težnje svih savremenih ruskih pisaca ka istini: moram da pišem jednostavno zato da sve to ne bi bilo zaboravljeno, da bi buduća pokolenja jednog dana mogla saznati za to…
Dok sam završavao jedno delo za drugim, isprva u logorima, potom u progonstvu, pa zatim nakon rehabilitacije, imao sam samo jednu želju: da sva ta dela držim skrivena, a i sebe zajedno sa njima.
U logoru, to je značilo držati u pamćenju više hiljada stihova… Kako se približavao kraj moje osude, bio sam sve sigurniji u svoju sposobnost pamćenja, pa sam počeo da pišem i učim napamet prozu – prvo dijaloge, a onda malo-pomalo, cele gusto ispisane paragrafe…
U logoru sam naučio da smišljam i pišem dok marširam u koloni pod pratnjom; nasred smrznute stepe, u livnici, usred žagora zatvorske barake.
Bog me je poštedeo stvaralačkih kriza, napada očajanja i nemoći. Tokom svih tih godina koje sam proveo kao underground pisac – pet godina u logoru pre bolesti, sedam godina u progonstvu i potom na slobodi, tokom mog drugog života nakon zapanjujućeg oporavka – moje raspoloženje, moje psihičko stanje, koje bih skoro mogao nazvati stanjem egzaltirane sreće, jedva da se ikad menjalo.