PSEĆA SUDBINA
U kući je imao svoje mesto koje je ljubomorno čuvao, a mački, koja je takođe bila tretirana kao deo porodice, nije davao da priđe njegovom ležaju ili posudi za hranu.
Ljudi nisu zatočenici sudbine, nego zatočenici vlastitog uma.
Frenklin Ruzvelt
Pre par dana išao sam da napunim rezervoar u mojoj Dačiji, pre no što poskupi gorivo. Uostalom, i zaslužila je da je častim. Služi me bez greške već dvadeset godina. Još par puta da odem u Kucuru na pecanje i zaokružiću kilometražu na sto hiljada. Istina, neki mi govore da bi mi bilo pametnije, a i jeftinije, da se vozim taksijem. Ali, ne dam ja moju ljubimicu, pa nek pričaju šta hoće.
I tako, pošto sam napunio rezervoar do vrha, – pre neki dan bila penzija, – rešim, kad sam već isterao kola iz garaže, da svratim kod jednog drugara u Starom Vrbasu. Za razliku od višespratnica u centru, gde se stanari ne mogu dogovoriti oko održavanja zgrade, njegova kuća je, kao i većina u ulici, bila lepa za oko, sa velikom baštom i domaćinski uređenim dvorištem. Zgrada je bila par metara uvučena, tako da je prostor između kuće i ograde prema ulici krasio raskošan cvećnjak. Dovoljno je bilo samo baciti pogled na besprekoran izgled skladno raspoređenih sadnica i shvatiti da domaćica sa ljubavlju i posvećenošću neguje biljni svet koji ih okružuje a koji im svojim mirisom i lepotom nesebično uzvraća.
Na kapiji zvonce i pločica sa slikom psa i tekstom: Čuvaj se psa. Kao da nemam o čemu pametnijem da razmišljam, gledajući tu pločicu pomislih kako ću Svetozaru reći, tako se zvao drugar kod kojeg sam rešio da, nenajavljen, svratim na kafu, da promeni pločicu, imajući u vidu kakvog su psa imali, a koji je bio kućni ljubimac. Naime, oni su Reksa, takvo mu je bilo ime, tretirali kao člana porodice. U kući je imao svoje mesto koje je ljubomorno čuvao, a mački, koja je takođe bila tretirana kao deo porodice, nije davao da priđe njegovom ležaju ili posudi za hranu. Rekli su mi koja je rasa, ali ja ta imena slabo pamtim. Inače je bio veoma pitom i umiljat. Nikad ga nisam čuo da zalaje, pa nisam baš siguran da li uopšte ume da laje. To maleno kučište, više mi je ličilo na plišanu igračku nego na psa. Zato sam i mislio da bi Sveta trebao promeniti tablicu, a natpis da bude: Dobra kuca ili nešto slično, ali poznajući ga, odustao sam od ideje da mu bilo šta kažem na tu temu.
Pošto smo se narazgovarali i popili po kafu i čašicu-dve domaće rakije, a obojica smo pekli dobru rakiju, samo za svoje potrebe, bilo je vreme da krenem kući. Usput, pri kraju te duge, ušorene ulice, kad sam već tu, svratim kod majstora za sve i svašta. Rekoše mi da opravlja motorne testere, kosilice, kultivatore, mopede i… šta god donesete. Naravno, radio je, kako se to kaže, na crno, pa je stoga bio jeftiniji od registrovanih servisera. A šta je zaista bio po struci, to nikad nisam saznao. Meni je skuter počeo da zadaje probleme. Tako, jednom prilikom odem u Kucuru na pecanje a kad je trebalo krenuti natrag – nema šanse da ga stratujem. Nekad su se četvorotaktni mopedi, kada neće da upale na kurblu, startovali na guranje. A „Tomos T4“ je bio najpraktičniji i najpouzdanijih od svih malolitražnih motora tog vremena. Međutim, danas se skuteri startuju na dugme, a ako tako ne upale, neće upaliti ni na kurblu. Onda preostaje samo guranje. Zato sam, da ne bih opet imao sličnih glavobolja, svratio kod tog majstora da ugovorim termin za pregled skutera. Međutim, majstora nije bilo kod kuće, pa mi njegova supruga reče da ga sačekam, pošto već treba da se vrati. Čekajući ga, šetao sam dvorištem, između naokolo razbacanih starudija, što za opravku, što kao rezervih delova, a u jednom ćošku ugledam jednog crnog ofucanog psa, u ograđenom prostoru koji ko zna da li je ikad čišćen, veličine oko dva sa dva metra, sa nevelikom drvenom kućicom, oslonjenom na zid šupe ili radionice. Kad sam ušao u dvorište pas je počeo da laje, ali mu gazdarica viknu:
– Cigo, marš u budu!
Pas je podvio rep i uvukao se u kućicu. Gazdarica reče da sačekam jer će se majstor brzo vratiti. Čekajući ga, odšetao sam do bude iza koje se Cigo sakrio. Pošto volim pse probao sam da ga dozovem, ali je on samo provirivao iza bude. Na trenutak je prišao bliže, mašući repom, ali čim je spazio gazdaricu, odmah se ponovo uvukao u svoju kućicu. Shvatio sam da ga sigurno nisu mazili ni tetošili čim se plaši ljudi. Videvši kakvo je dvorište i „radionica“ odlučio sam da ne čekam takvog „majstora“, izvinuvši se gazdarici da žurim.
Došavši kući, žena priupita:
– Šta je bilo? Da neće poskupeti gorivo?
Ja se začudih otkud joj takva ideja.
– Pa koliko si se zadržao, mora da je bila velika gužva!..
Bilo mi je jasno da je i njoj jasno da sam negde svratio, pa sam joj objasnio da sam malo odsedeo kod Svetozara. Posle onoga šta sam video kod onog nazovi majstora, nisam izdržao a da ne odem u drugo dvorište da se pozdravim sa Mašom i Žućom, našim kucama koje smo udomili iz azila za pse. Istini za volju, kuce i nisu baš bile kuce, jer je Maša bila pozamašna, pošto je rase „Bigl“ iliti Bosanski gonič, dok je Žućo bio nešto sitniji, mešanac, preovlađujućih karakteristika terijera. Iako ih nismo puštali u kuću, imali su svu našu pažnju. Supruga je brinula o njihovoj higijeni i o tome kad je vreme za tretman kod veterinara. Imali su svoju prostoriju od šest kvadratnih metara, u koju su ulazili kad su hteli. Uz to, na raspolaganju im je bilo dvorište i travnjak sa voćem, površine pet ari, tako da su mogli da jurcaju koliko im je volja.
Uveče, istog dana, gledajući neki film u kome se govorilo o verovanju u preseljenje duša posle smrti, a metempsihozno stanovište dopušta da se duša ovaploćava ne samo u ljudska nego i u životinjska tela, nametnulo mi se pitanje:
– Jesu li, tragom tog verovanja, duše koje su se preselile u Reksa, Mašu i Žuću, tu došle po zasluzi, kao i da li je duša koja je prešla kod Cige tu stigla po kazni?
Ili se radi o nasumičnoj transmigraciji?