IGRA SUDBINE
Sačekaše me svi iz te kuće kod kapije sa držaljama od motika i vila, izdaleka sam im video besne poglede.
Taj metar zemlje bio je njihov koliko i moj. Godinama smo živeli u slozi i dogovarali se kako da rešimo problem. Ni sam ne znam kako je došlo do toga da problem postane nerešiv.
Zapravo rešiv, na najokrutniji naĉin, pogibijom.
Dan je bio lep, jesenji. Kod seljaka je jesen najradnije godišnje doba, da dan traje duplo ne bi se sve postiglo. E baš takav jedan dan je sudbina izabrala da reši dugodecenijski problem spora oko prolaska sa mog imanja na glavnu džadu.
Sačekaše me svi iz te kuće kod kapije sa držaljama od motika i vila, izdaleka sam im video besne poglede.
‒ Nećeš više majci…. reče mi novopridošla snajka sa stomakom do zuba.
‒ Mak se dete, rekoh joj kroz zube.
Stariji sin Milisav zamahnu kroz vazduh tako snažno da sam čuo jače zvižduk vazduha nego udarac u slabine koji mi se razleže telom.
Ničeg se posle toga ne sećam. Slika i ton uvek mi se vraćaju na scenu kako baš tu na međi leže svi u lokvi krvi. Pištolj mi beše u ruci praznog šaržera. Šestoro njih sa po jednim metkom u telu. Nisu mrdali. Upasao sam se i krenuo putem do stanice milicije.
Bio sam dobar strelac uvek, tupo sam mislio i još imao snage da se ponosim nečim.
– Tako je bilo, sudija, a sad vi dosudite!
Meni je ionako svejedno, onaj metar zemlje više nije imao ko da traži.
Crnica, najplodnija zemlja našeg kraja pokriće nas sve u nadi da ćemo tamo dole u njenoj utrobi znati malo bolje da je podelimo.