UOPŠTENO NADAHNUĆE
Ruski pravoslavni teolog i istoričar hrišćanske misli Georgije Florovski objašnjavao je kako blaženstva mogu da se tumače i primene u sadašnjosti.
Blaženstva ne bi trebalo da tumačimo na formalan način, već bi trebalo da pokušamo da raspoznamo cilj koji je imao Gospod.
Ako nešto iz Jevanđelja nije primenljivo na današnju situaciju, možemo li pronaći kriterijum po kojem ćemo proceniti Jevanđelja? Koji je to kriterijum?
Brz i spreman odgovor obično izgleda ovako: „Savremeni čovek ne može to da prihvati.“ Ali zašto „savremeni čovek?“ Ko je savremeni čovek? Ne znam ko je ovaj „savremeni čovek“, jer sam i ja takođe „savremeni čovek“! Otkada je savremeni čovek postao kriterijum?
Zašto bi trebalo da druge osobe koje u hrišćanstvu nalaze teškoće u svemu smatram za više pouzdane i za pravi kriterijum?
Gde se nalazi ovaj jednostavni kriterijum po kojem sudimo?
Jednom je moj kolega rekao da će za neko vreme izostavljati određene molitve, a posebno delove Blaženstva – „ljubite neprijatelje svoje“ – zato što mrzi svoje političke neprijatelje. I zato, kaže on, ne pominje to pred ljudima, jer mogu klonuti duhom u borbi sa komunistima. Moj odgovor je bio da ovo može biti veoma dobro, ali da u Jevanđelju postoji nešto drugo, jer je Hristos rekao da ako ne volimo neprijatelje svoje, onda nismo bolji od neznabožaca.
Naravno, svako voli svoje prijatelje, jer očekuje uzajamnost ili uzvraćanje. Ali Bog dela. Šta hoću da kažem? Ljubav se (od strane savremenog čoveka) tumači kao prihvatanje, međutim ljubav ne znači prihvatanje – ljubav znači da treba voleti svoje neprijatelje i ne mrzeti ih.
S druge strane, postoji autoritet u ovim rečima (u Blaženstvima) i to je značenje odeljka iz Jevanđelja. Naravno, možete reći, „ali ne možemo razdeliti svoju imovinu“. Međutim, ovo je opet pogrešno tumačenje Jevanđelja. Naš Gospod je govorio o bogatstvu, rekavši da oni koji su bogati ne mogu ući u Carstvo. Zapravo je Hristos mislio da se ljudi koji imaju određene vrednosti, koje su sami stvorili, neće podvrgnuti bilo kakvom ograničenju. Ljudi žele da uđu u Carstvo Božije – ne sa spoljašnjom imovinom, već žele da sa sobom ponesu sve ono što vole. Ali oni ne ulaze u duh Jevanđelja. Ljudi žele da izmire ono što je nepomirljivo.
Pretežnije treba da bude na prvom mestu. Međutim, mi uvek želimo da postavljamo uslove: bićemo hrišćani ako nam je dozvoljeno da činimo sve one pogrešne stvari koje hrišćanstvo isključuje. Blaženstva ne bi trebalo uzimati kao retoriku, već kao uopšteno nadahnuće. Uvek očekujemo pouku i trebalo bi da želimo da uzdignemo svoje svetovno ustremljenje na viši stepen.