GLAS IZ NARODA
Nije me bilo svih ovih godina.
Nema me ni sada.
Šćućurio sam se sam u sebe.
Ne dajem znake života.
Tako sam sigurniji.
Šta se tamo, van mene, dešava,
niti znam, niti me briga,
samo nek se dešava bez mene.
Kad me pitaju: „Kako si?“,
ja kažem da sam dobro,
jer svaki dan čujem refren: „Nikad bolje“,
a koliko sam dobro to samo ja znam…
Možda bih podigao glavu iz prašine,
možda bih i ja digao glas u odbranu domovine –
od kriminala, krađa i političkih prevara…
Ali,
šta ću sutra, ako ostanem bez posla,
ako mi deca ostanu na ulici,
ili odu u inostranstvo?
Šta ću, ako me komšija zbog toga
počne gledati popreko?
Šta ću, ako se, ne daj Bože,
sutra nađem na sudu?
I da ne ređam dalje,
dobro pazim da ne zakasnim na autobus,
koji ne vozi na posao, već –
tamo negde,
gde smo samo kulisa
u predstavi za lakoverni narod…