PRASKVICA
Nežna zora tvoje zidine umiva,
nebeski darovi sa jutrom silaze,
pčele medonosne u medenom saću
rađaju život, anđeli te maze.
Miris prasaka širi se do mora,
kapljice izvora na vetru tancuju,
s pergamenta poskakuju slova,
iz kulice zvuci pojanja se čuju.
Knjige starostavne besede i zbore,
krst cara Dušana u tebi se zlati,
iz Visokih Dečana, tu u tvoje dvore,
da Boga sačuva, veru da povrati.
Zograf Radul Trojici je Svetoj
darivao dušu freskama božanskim,
Aspioti Nikola u Svetom Nikoli
ikonopisao ikonostas zlatni.
Hteli su da tvoje znanje i sećanje
pohlepni nedusi satru i da zgaze,
ti si stajala kao sve svetinje
i ostala čuvar pravoslavne staze.
Sa ovog mesta gde ti pesmu pišem,
kći Lazara, Jelena, gledala u more,
svome sinu Balši darivala zavet
da srpske ostanu Paštrovske gore.
Dok u tebi ćutim kao Jegor stari,
treperim i drhtim dušicom kandila,
molitva tvoja kroz suzu mi kanu
da veru utvrdi, Praskvice premila.
Zvezdice sa neba sleću na zvonike,
ti štitiš vekove i čuvaš vremena
i dok veče preko vinograda pada,
uranjaš u večnost, Praskvice medena.