Ne sećam se više

Ne sećam se više očiju tih, očiju divnih.
Vreme je prekrilo velom zaborava prošle dane,
kao kad na polje u dolini u rano jutro padne
sa neba veo od oblaka, magle i slane
pa ne razaznajem na njemu cvetove…

Ne sećam se više ruku tih, ruku divnih
i ne smem ni da pomislim šta je sada sa njima,
pokriva ih trava, miloduh, cvetovi belog krina,
pokrivaju ih različci, cvrci i svici,
paperjast divlji vres sa maslačcima…

Ne sećam se više osmeha tvog, usana divnih
ali se sećam reči i boje tvoga glasa,
žalim kao Votan Alberihu zbog Freje kad skrivi.
zažalim uvek kad vidim žito kad se zatalasa
u sunčanim danima leta.
Setim te se uvek kad prođem kraj polja suncokreta,
setim te se uvek kad vidim bulke u moru žitnog klasa.

Zaborav je pokrio sećanja, izbeledele su slike,
godine prolaze i na hiljade njih će proći
ovom divnom dolinom posle mene,
koga da krivim?
Pomirih se sa sudbinom u svoj svojoj nemoći,
zapisah u kamenu svoje uspomene,
neka one žive i kad ja prestanem da živim.

Dani teku, reka vremena ne prestaje da teče,
časovi se nižu, kao kišne kapi kaplju minuti,
kidaju se među ljudima spone, blede sećanja,
bruje vetrovi uspomena, obluci na obali reke
kao srebrni praporci sa sanki srebnim zvonom zveče,
prastari čempres pred našom kućom motri i ćuti,
on vidi i davno prošlo vreme i vekove pred nama daleke…
Prolaze dani. I još uvek postoji snažna veza među nama,
večna, Bogom dana…Slušaj pesmu vetra u vrbama…