NISMO OSTAVLJENI SAMI

Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana je 31. oktobra ove godine na svetoj Liturgiji u crkvi Svetog apostola i jevanđeliste Luke na Košutnjaku

Divna je vera naša, vera pravoslavna. Veliki je Bog naš što nam je darovao Crkvu svoju kao telo svoje, što nam je dao lađu i brod u koji, iako slabi, nemoćni i nedovoljno dobri, možemo da se ukrcamo i da prolazimo kroz iskušenja i bure ovog sveta, kroz Scile i Haribde, i da, iako ponekad okrnjeni i ranjeni, budemo u sigurnom prostoru koji nas iz doline plača vodi u luku Carstva Božjeg, u radost Boga našeg, u lepotu blizine Božje i ljubavi Njegove.

divna vera

Divan je Bog naš zato što verom, znajući da On postoji, mi nismo bez nade, nismo izgubljeni, nismo malodušni, nismo ostavljeni sami, nego znajući da je Bog sa nama mi smo već ovde i sada – iako gledajući logikom ljudskom ovaj svet mogli bismo da budemo potpuno očajni – ispunjeni snagom, hrabrošću i blagoslovima Božjim, jer Bog je sa nama. To znamo verom, a vera je ono što je osnov našeg života i potvrda stvari koje se ne vide. Verom mi mnogo dublje, mnogo šire, mnogo više i uzvišenije ne samo gledamo, nego vidimo, poimamo i razumemo i svet oko nas i ono što mi jesmo. Verom gledamo i u svoju dušu, ali verom se uznosimo i na nebo i znamo da Bog jeste početak i kraj svega, znamo da je u Njemu pobeda, da je u Njemu Carstvo Njegovo i da zbog ljubavi Njegove i mi učestvujemo u Njegovoj pobedi, u Njegovoj radosti i lepoti, u Njegovom Carstvu.

O svemu tome nas uče svetitelji Božji i zato je Bog divan u svetima svojim, jer oni ne govore od sebe, ne govore svoje, ne proiznose ljudsku misao, ne otkrivaju ljudsku logiku, nego svedoče ono što je Božje, potvrđuju nam istinitost Božjih reči, Božjih zakona, Božjih pravila, Jevanđelja Božjeg. Oni sve to svedoče ne samo svojom rečju, nego u najdubljem smirenju, sa željom da budu skriveni od sveta, svedoče svojim životom i onda se grad ne može sakriti kad na gori stoji (Mt 5,14). Ma koliko bili skromni i smireni, zbog toga što su ispunjeni blagodaću Božjom, oni su snažni i gromoglasni, vidljivi svima i svakome, vidljivi najpre onom ko hoće da ih vidi i ko hoće da ih čuje.

Svetitelji Božji svedoče istinu o Hristu. Takvi su bili apostoli Hristovi, takvi su bili učenici Njegovi, takav je među svetima i Sveti jevanđelist Luka, koji je bio veoma učen i obrazovan, bio je lekar, ali je imao i umetničke afinitete, znao je da piše i da slika. On je naslikao prvu ikonu Presvete Bogorodice, on je napisao i Jevanđelje koje nosi po njemu ime – Jevanđelje Lukino, napisao je i Dela apostolska u kojima se upoznajemo najviše sa životom Presvete Bogorodice, sa praznikom Blagovesti, sa činjenicom da se arhangel javio Presvetoj Bogorodici i obavestio je da je Bog Nju izabrao, zbog čiste i savršene Njene vere i čistog i savršenog Njenog života, da se nastani u Njoj, da preko Nje uzme ljudsku prirodu i dođe među nas, da se, poistovećujući se sa Njom, poistoveti i sa nama po svemu osim, naravno, po grehu. Sveti Luka je zabeležio tu priču, napisao Dela apostolska, sročio Jevanđelje koje proiznosi njegovo iskustvo i iskustvo prve (rane) Crkve i njen neposredni kontakt i život sa Hristom i u Hristu posle Vaznesenja, posle Silaska Duha Svetog na apostole i učenike Hristove.

Sve je to apostol i jevanđelist Luka mogao da čini, jer je bio Hristov čovek, jer je sav goreo za Hrista i živeo Hristom. Slušajući reč Hristovu, gledajući lice Hristovo i imajući iskustvo života u Hristu autentično je svedočio ono što Bog ima da saopšti i nama. Zato i u današnjem Jevanđelju on beleži priču u kojoj Gospod, obraćajući se učenicima svojim, obraćajući se Crkvi veli: Ko vas sluša, mene sluša (Lk 10,16). Polazeći od pretpostavke da je vera osnova našeg života, vera kao poverenje u Boga nije ispitivanje svake reči Božje, ispitivanje promisla Njegovog, čak ni onda kada se u našem životu dešavaju stvari, kada nailazimo na događaje koji nam se ne dopadaju, u kojima stradamo, u kojima smo raspeti, u kojima smo ranjeni i kada sve to ne možemo da razumemo. To jeste krst. Nije jednostavno prihvatiti ono što nam se dešava kao izraz promisla Božjeg i ljubavi Njegove, jer promisao Božji ponekad nam šalje gorka iskustva, najpre zbog toga da bismo se probudili, da bismo razumeli da ne možemo sami, da nam je potrebna pomoć Božja i da treba da mu se molitvom obraćamo. Šalje nam gorka iskustva ponekad da se ne bismo zaista preuzneli, pogordili i pomislili da onda kada nam ide od ruke ili kad ispunjavamo spolja zakon mi zaslužujemo da svi vide u nama savršene, da svi kažu kako smo bolji od drugih i da mi mislimo da smo bolji od drugih i da hoćemo da drugi to prepoznaju, pohvale i da se tome dive. Onda Gospod pošalje neko gorko iskustvo da bi pokazao da sve što imamo jeste dar od Njega iako nam ide molitva, iako ispunjavamo zapovesti Božje. To je zbog toga što je Bog sa nama i daje nam blagodati svoje, da imamo snage da činimo to što činimo, ali i kada dođu gorka iskustva, ako razumemo da nam je Bog potreban i smirimo se, onda opet dolazi blagodat i diže nas, daje nam snagu da nosimo svoj krst, hoteći da to bude krst Hristov prihvativši svoj krst s radošću, blagodareći Bogu, moleći se Njemu i prepuštajući Njemu da On rukovodi našim životima.

Sveti jevanđelist Luka je bio upravo takav i zato on zapisuje da je Gospod rekao apostolima: Ko sluša reč vašu, sluša reč moju, znajući da će se apostoli obraćati onima koji čeznu za Hristom, za istinom, pravdom i ljubavlju, s verom i poverenjem. Sve to, braćo i sestre, važi i za nas, da utemeljimo svoj život na veri, na poverenju u Boga iz koga ćemo onda imati i poverenje međusobno i biti spremni da nosimo iz ljubavi bremena jedni drugima, moći da ispunimo zapovest Hristovu: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe (Mt 22,39). Razumevajući jedni druge, ne beležeći promašaje, padove i grehove jedni drugima, moći ćemo onda da proširimo svoje srce i svoju dušu i da čitav svet zavolimo, tvorevinu Božju i sve ljude, jer ćemo u svemu i na svakom mestu videti Hrista, Njegovu ljubav, Njegovu blagodat i Njegovu promisao. Važi i za nas da slušamo apostole, da slušamo Crkvu. Svako od nas ima svoja viđenja, svoje potrebe, svako od nas bi možda hteo da život Crkve ide u ovom ili onom pravcu, ali Crkva postoji kao radionica spasenja za nas, mi smo ušli u Crkvu da bismo verom u Hrista pronašli smisao života ovde i sada, da bismo išli putem spasenja, da bismo predokusili radost spasenja već ovde i sada. Zato nam je potrebna vera u Hrista, vera i poverenje u Njega, vera jednih u druge, poverenje jednih u druge, jer samo tada će Gospod biti sa nama.

Neka bi nam Gospod, jedini veliki Spasitelj naš Isus Hristos, molitvama svih svetih i Svetog apostola i jevanđeliste Luke dao vere da rastemo u veri i iz vere u veru sve do beskrajnog savršenstva, koje će nas onda odvesti u istinsko slavoslovlje i bogopoznanje Jednog u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin!