U grotlu pakla

Nedavno bejah u mestu tame,
u vrtlogu vetrova, što kroz večnost biju;
iz jedne me, u druge, bacaše osame,
otimaše sjaj usahlih očiju.
Sretala sam crne, iskeženih zuba,
udisala miris sumpora i tuga,
slušala jecaje i vrisak smrtnih truba;
primala oštrice, i osude poruga.
Dirali mi telo hladni, crni prsti,
lizahu me jezici paklene vatre,
zubi me, aveti, stadoše gristi
da um i dušu zanavek mi satre.
Kajah se silno zbog zlodela svojih,
zbog misli grešnih, gnusnih i pakosnih.
Lako su mogle zlodelom postati
u još crnji kal tužnu me poslati.
Kad nada mi nesta, i vera mila,
da spas mi od Boga može doći,
začuh lepet anđeoskih krila;
izneše me iz grotla i paklenih noći.
I začuh glas sa nebeske lože:
„Pokaj se, pokaj za misli grešne!“
Iz usta se ote: „O, hvala ti, Bože!
Hvala za nadu, i reči utešne.“