DRONJCI NA VETRU

Mlitavi dronjci njihovi tad odjednom ožive nabujali novom snagom i povrate gipkost, pa premda isprva nespretni, ščepaju toga ‒ da ga pojedu, skoro!

Ima jedna zemlja sva ispresecana ogradama. Vremenom se nagomilao toliki pritisak da se kroz svaku od njih prođe da kad na kraju stigne do one kroz koju sav ne može proći jer je od njenih okaca krupniji, od čoveka pod tim pritiskom ostaju samo dronjci.

dronjci

Kao dugi pipci sipe okačene o ogradu koja razdvaja slojeve od slojeva i ljude od ljudi, izbojci im lepršaju na vetru i vijore se, suše se i isušuju, dok se deo koji kroz ogradu nije prošao, gde se održava svest, deo u kome je još njihov život, onaj stari, pravi, srce njihovo, bespoštedno i bolno pribija uz prepreku što se utiskuje u tkivo i od novonastalih členova ga razdvaja.

I tako sve dok im se neko ne nađe pipcima na dohvatu. Mlitavi dronjci njihovi tad odjednom ožive nabujali novom snagom i povrate gipkost, pa premda isprva nespretni, ščepaju toga ‒ da ga pojedu, skoro!

Toliko se tih veselnika namnožilo da se više ne može kraj njih proći nedohvaćen – uz nešto sreće, doživljaj može biti kao da vas isfljiskaju onim četkama mekim kao mokre krpe kakve se vide u auto-perionicama. Čak, kažu, takvo blesavo iskustvo u toj zemlji nije retko, a ni period iskustava tome sličnih tamo ne traje kratko ‒ čitavu mladost, bar za mnoge. Onih koji se lošije provedu nema da svoja iskustva ispričaju ‒ oni nestaju. Zato sva ta stvar i opstaje, i zaboravlja se, jer za preživele nema uočljivih loših posledica: ostaje samo neodređeno čuđenje nad tako neobičnim i neobjašnjivim iskustvom. Pa i to s vremenom bledi.

Najzad, prihvata se kao neminovnost da se prilikom svake životne promene ili promene poretka mora napola svesno proći kroz jedno mrtvo polje koje kad oživi u dodiru s odgovarajućim ljudima ili u odgovarajućem trenutku, kao što rekoh, niko se ne provuče netaknut.

Razume se samilosno, kasnim upoređivanjem uspomena, ako ikad.